28.03.2017.

PONOVNO ROĐENJE III

Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Treći deo

Šta to znači da čovek mora biti ponovo rođen? Kako čovek u ovom životu, okružen neodoljivim fenomenima, promenljivim događajima u spoljašnjem svetu, može da bude ponovo rođen i postane novi čovek, drugačija vrsta čoveka, drugačiji čovek? Čovek, kaže Hrist Nikodimu, rođen je od ’mesa’ i ’vode’ takav kakav jeste, a da bi postao drugačiji čovek, čovek ponovo rođen, mora da bude rođen od ’vode’ i ’duha’. Na drugom mestu u Novom zavetu prikazano je da čovek mora da umre za sebe pre nego što može da bude ponovo rođen. To jest, on mora umreti za ’meso’, pre nego što bude rođen za ’duh’. Međutim, te reči, koje su stotine i hiljade ljudi tako često slušale, lako postaju puke reči i pružaju samo satisfakciju prisnosti, prepoznavanja i ništa više. Šta znači ’meso’, šta ’voda’ a šta ’duh’?
 
Ljudi mogu misliti da najzad razumeju šta ’meso’ znači i da smrt ’mesa’ ili prevazilaženje ’mesa’ znači podvrgavanje tela nekoj disciplini, izgladnjivanje ili odricanje od svih fizičkih zadovoljstava. To se verovatno uobičajeno podrazumeva pod borbom protiv ’mesa’. Mnogo ljudi to shvata na ovaj način i posmatraju anahorete (grčki „koji se povlači“, usamljenici ranog hrišćanstva), eremite (grčki ἔρημος – pustinja, hrišćanski pustinjaci) i svece jednostavno kao ljude koji su to postavili za svoj najvažniji cilj, nadajući se da će tim sredstvima dostići neki viši nivo, da će se razviti na viši stupanj. Ništa apsurdnije se ne može zamisliti, jer niko, polazeći samo sa tog spoljašnjeg stanovišta, ne može ništa postići niti je ikada išta postigao. Ti ljudi nisu razumeli značenje rečenice, koju je Hrist upotrebio na drugom mestu, govoreći o onima koji žele da slede njegovo učenje. Rekao je, da bi ga pratio – to jest, njegovo učenje – učenje o ’ponovnom rođenju’ – čovek mora da se odrekne sebe. Međutim, ljudi obično zamišljaju da to znači odreći se nečega spoljašnjeg, komfora ili možda nečega čemu su posebno privrženi. Ne shvataju da, da bi se čovek odrekao sebe, on mora da se odrekne sebe.
 
U odeljku, u kome Hrist izgovara te reči (Matej, XVI, 24), one na grčkom doslovno znače da se čovek potpuno odrekne sebe (άπαρνησασθω εαυτόν). I jasno je da, ako je čovek sposoban da ostvari razvitak koji u njemu latentno postoji i dostigne viši stepen, on onda ne može da ostane isti čovek, isti ’on’ a da se istovremeno podvrgne unutrašnjoj promeni. Jer promeniti se iznutra, promeniti sebe, ne znači dodati nešto na ono što čovek već jeste, kao što nešto pridodajemo znanju, kada učimo nešto novo. Ideja transformacije nema ništa sa dodavanjem. Grčka reč metamorfoza (μεταμορφοομαι) - koju koristi Matej a koja je prevedena kao preobražaj (’transfiguration’) (XVII.2) i koju koristi Pavle u odeljku u kome kaže: „I ne vladajte se prema ovome veku, nego se promenite obnovljenjem uma svog.“ (Poslanica Rimljanima, XII.2) – označava celukupnu transformaciju uma. U eksperimentima, koje je priroda napravila na polju transformacija insekata, metamorfoza gusenice u leptira ne predstavlja dodavanje nečeg novog gusenici, npr. dodavanje krila, već transformaciju. Promene u smislu jednostavnog rasta i raspadanja, uvećavanja ili smanjivanja postoje svuda u univerzumu; međutim, svuda postoji i druga vrsta promene, fenomen transformacije. Čitava hemija predstavlja transformaciju i tako na neki način čudo. Vatra koja gori u srcu je transformacija. Razvitak pileta unutar jajeta je transformacija. Razvitak ljudskog bića iz ćelije je transformacija. Ta transformacija ćelije u čoveka ili gusenice u leptira pripada prirodi, dok transformacija o kojoj je Hrist govorio ne pripada prirodi. Sve što smo otkrili o prirodi i taj oblik evolucije i transformacije pripada sasvim drugačijem redu od onog o kome se govori u Jevanđeljima i drugim spisima mnogo starijim od njih. Nije iznenađujuće da dok priroda vrši transformaciju putem svojih sporih i postepenih procesa, u životu uma, osećanja i svesti postoji proces slične vrste čiji je zadatak da ostvari nastavak transformacije. Činjenica da u spoljašnjem svetu, fenomenološkom svetu, u prirodnom svetu postoji transformacija, neminovno sugeriše da transformacija postoji i u psihološkom, mentalnom, emocionalnom svetu, svetu u kome svako istinski živi. To je ta transformacija o kojoj Hrist govori Nikodimu.      
 
Ta transformacija – ili ponovno rođenje – ukoliko pokušamo da razumemo šta bi to moglo da znači – odnosi se na to da čovek više nije u ili od ’mesa’. Takav kakav jeste, on je od ’mesa’ i ’vode’. Može postati od ’vode’ i ’duha’.  To znači da jedan povezujući element ili jedan princip ili jedan faktor ostaje u toj transformaciji – naime, ’voda’. Svi ovi nazivi su tehnički termini. To jest, oni pripadaju specijalnom jeziku koji su oni bliski Hristu mogli da razumeju. Međutim, ukoliko razmislimo o značaju reči metanoja, bićemo u stanju da shvatimo da se ’meso’ odnosi na ’um od mesa’ – termin koji se u stvari koristi u Novom Zavetu – i da Nikodim svojim bukvalnim stavom predstavlja taj um od mesa – to jest, um koji počiva na spoljašnjim čulima, okrenut spolja ka životu ili ’podešen u skladu sa svetom’. Ovde se misli na nešto mnogo suptilnije nego što je taština i svetovnost. Dublje značenje se ne nalazi u tim razmišljanjima. Um koji se hrani samo ’mesom’ – hranom koju mu dostavljaju čula – ne može uspostaviti kontakt sa ’duhom’. Prva stvar koju moramo uočiti je da, ako čovek mora da se odrekne sebe – to jest, svih ideja koje ima o sebi, svih oblika imaginacije koje gaji o sebi i svih iluzija o sebi koje ga navode da misli da jeste ono što pretpostavlja – tada ’meso’ ne može da mu pomogne da se promeni. Jer niko ne može videti u sebi pomoću organa čula koji treba da omoguće kontakt sa spoljnim svetom i niko ne može čak ni početi da vidi sebe putem spoljašnjeg posmatranja. Um zasnovan na čulima ne može da dovede čoveka na pravo mesto sa koga bi počeo i on će tada nalikovati Nikodimu koji počinje izvan sebe i koga Hrist ispravlja, rekavši mu da je čitava stvar u tome da čovek može da se rodi iznova – i da tako mora početi iznutra – drugim rečima, od ’sebe’ a ne od opaženih čuda ili o dedukcija o Bogu izvedenih na osnovu spoljašnjih dokaza koji pružaju čula.  
Nastaviće se ....

23.03.2017.

MORIS NIKOL - Ponovno rođenje II


Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Drugi deo

„Kako se može čovek roditi kad je star?“ pita Nikodim.  Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?

Nikodim ideju o ponovnom rođenju shvata u bukvalnom, čulnom smislu. Po njegovom mišljenju, biti ponovo rođen sigurno znači ponovo fizički ući u utrobu čovekove majke i ponovo se naći na zemlji, započinjući život iznova kao dete. Međutim, ta ideja – ideja o ponovnom početku, o ponovnom fizičkom rođenju u tom smislu od strane iste majke – istorijski zaista postoji u misli čovečanstva.

Ideja o ponavljanju istog života, ideja da se sve ponavlja, da je vreme zakrivljeno i tako obrazuje kružnicu i dolazi na istu tačku, gde se sve ponovo vraća baš onako kako je i bilo, postoji, i mnogi antički pisci su u prošlosti ukazivali na nju i mnogo ljudi je u nju verovalo. To nije ista ideja kao ideja o reinkarnaciji. Vreme kao krug, to jest, vreme koje vraća prošlost i ponovo sve obnavlja – u stvari, ideja o vraćanju svih stvari – veoma je stara ideja, koja seže do početaka naše zapadne kulture, koja u stvari, verovatno seže do Pitagore, i obnavljana je u različitim vremenima i ponekad je izbijala u prvi plan kao objašnjenje života i aktivnosti ljudi, njihovih razlika, talenata i sudbine. Ova ideja, na koju Nikodim, čini se, ukazuje, ili ga barem Jovan prikazuje kao da ukazuje na nju, zasnovana na vraćanju svih stvari, nudi objašnjenje za mnoge pojave u životu koje bi inače bilo teško objasniti. Čovek se može sećati svog prethodnog života – života koji je vodio ranije i koji sada ponovo vodi – ili se možda ne seća ničega. Međutim, ukoliko se seća, on tada unapred zna – to jest, oseća šta će se dogoditi, jer se to već dogodilo i u njemu se zadržao neki neodređeni osećaj, neki maglovit nagoveštaj budućnosti. Ili rano u životu otkriva da je spremniji, zainteresovaniji, sposobniji da shvati i pojmi određene aspekte života koji izgledaju poznato ili da otkrije čime želi da se bavi, tako da se ponekad veoma rano razvija kao muzičar, pisac, umetnik ili ’čovek sudbine’, kako se to naziva, ili jednostavno kao čovek koji nešto duboko oseća, ali ne zna ili je zaboravio šta da radi ili se samo seća šta ne treba da radi.

U tom doslovnom smislu čovek, ili tačnije svi ljudi, može da bude rođen ponovo, fizički, od iste majke i da se ponovo nađe u istom vremenu, u istim događajima, u istom istorijskom periodu; ukoliko se čovek nečega seća, zbog ranije patnje ili nekog probuđenog interesovanja, on će o nekom aspektu vremena znati više nego drugi i osećaće, bez direktnog saznanja, šta treba da radi, čemu treba da se posveti, a šta mora da izbegava; on čak može znati kako da reaguje u nekoj neočekivanoj situaciji, jer se ona ranije već dogodila. Sa te tačke gledišta, svi događaji, svi ratovi i svi incidenti, koji pripadaju određenom vremenu, odigravali su se ponovo i ponovo i stalno se odigravaju u samom Vremenu. Znanje, koje potiče od sećanja da ’se sve to već dogodilo’, neobično, maglovito i gotovo uvek indirektno sećanje da se sve to već dogodilo i da određene stvari neizbežno moraju ponovo da se dogode, bude u čoveku osećaj da on u život nije smešten kao drugi, koji se ne sećaju ničega, već da u njemu postoji nešto drugačije, neki imperativ na koji on mora da odgovori, bilo da ga to vodi do uspeha ili propasti. Takav čovek neće verovati da jedan život predstavlja objašnjenje za njegovo postojanje, niti postojanje drugih, niti da svako započinje život rođenjem. U tom smislu – to jest, u smislu fizičkog, doslovnog vraćanja svih stvari – čovek će sigurno ponovo ući u majčinu utrobu. I u tom smislu, ako smrt znači da se neko još jednom vraća u trenutak svog rođenja i ponovo biva rođen, doslovno, u isto vreme u kome je bio rođen – istoj godini, istom danu i istom satu – tada se za čoveka može reći da ’kao star’ ulazi u majčinu utrobu i da se ponovo rađa u isti život, kao beba. Čak i ako se ničega ne seća, on će ono što je činio ranije činiti i biti sposoban da čini mnogo lakše, bilo dobro ili loše. On oseća stvari, pre nego što se one ostvare, znanje o budućnosti će istinski biti znanje o prošlosti – o onome što je živeo i iskusio ranije – jer ukoliko je vreme zakrivljeno i formira krug, tada nema istinske prošlosti i budućnosti, jer se sve vraća u svoj sopstveni vremenski ciklus i prošli događaji će se uvek vraćati i tako postajati budućnost, a budući događaji će uvek biti već odigrani i tako prošlost. Prošlost i budućnost su tako relativni pojmovi u skladu sa čovekovim položajem u sopstvenom vremenskom ciklusu – to jest, promenljivi trenutak, koji nazivamo sadašnjost, koji nikada ne možemo da dohvatimo, u kome nikada istinski ne živimo, nikada ne možemo zaista da ga vidimo, osim putem čula, koja nam prikazuju samo sadašnji trenutak – kao da kroz uzani prorez posmatramo ogromni, neshvatljivi svet koji postoji u večnoj sadašnjosti, u svim dimenzijama „Vremena“, u kome sve što nazivamo prošlost, sadašnjost i budućnost simultano postoji, a vidimo ga samo nakratko, kao odeljak, parče, kao svet ograničen na tri dimenzije kako se pomera pod kontrolom te nepojmljive, misteriozne mašine pod nazivom Vreme, koje nas, bilo da smo budni bilo u snu, neprestano tiho odvaja od svega što smo imali i svega što smo osećali ili mislili, prisiljavajući nas da živimo svoje života i dostignemo trenutak smrti.


Nikodimova napomena, „Da li čovek po drugi put može ući u majčinu utrobu?„  iz Jovanovog Jevanđelja tako možda nije data slučajno. Ovde je možda namerno predstavljena ideja o bukvalnom vraćanju. Jevanđelja nisu pisana sa stanovišta stvarnih istorijskih događaja iz bliske prošlosti. Sve u Jevanđeljima je napisano kako bi se prenelo ili ilustrovalo značenje. Ono što je važno, bilo da je reč o paraboli, događaju ili razgovoru, jeste shvatiti šta to znači. U pogledu istine, istoričnost Jevanđelja je sekundarna stvar. Ona na prvom mestu prenose istinu drugačijeg reda. Da li se razgovor između Nikodima i Isusa te noći zaista odigrao, nevažno je, jer značaj svega što je spomenuto u Jevanđeljima ne leži u istorijskoj istini već u značenju. Drugim račima, neki događaj, koji je mogao da se odigra ili ne, iskorišćen je da bi se istakao neki psihološki aspekt i ukazalo na neko značenje u vezi sa glavnim učenjem Hrista. Tako, na određen način, Jevanđelja su izmišljena, a događaji su grupisani na takav način da prenesu značenje, pre nego da zabeleže bukvalnu istorijsku istinu. Nikodim možda nije izgovorio te reči. On se možda nije ni susreo sa Hristom. Jovan ga je očigledno iskoristio kao tip čoveka koji je u površnom kontaktu sa Hristovim učenjem, kako bi pokazao kako takav tip reaguje. 

Jevanđelja imaju veoma pregnatno značenje, spolja uvijeno u događaje i zgode, gde se konkretna parabola ne koristi. Celokupno učenje je dato u visokom obliku paradoksa, jer to učenje nije lako razumeti i nije ga moguće dati na direktan način. Bio je potreban drugačiji jezik da bi se prenele ideje, o kojima je govorio Hrist, jezik, koji obično čovečanstvo – to jest, ljudi kao mi – ne može da razume i zbog toga su kao posrednik korišćene parabole, događaji i ilustracije.


Nikodim se u Jevanđeljima pojavljuje kao čovek koji može da razume Hristovo učenje samo na bukvalan način i takođe čovek, koji je sigurno verovao da će doći zemaljsko Carstvo nebesko u kome će vladati pravi, fizički kralj i da će on verovatno ubiti svakoga ko se ne slaže sa onim što Nikodim smatra istinom. Očigledno je da Hrist pokušava da odvoji Nikodima od nivoa fizičke interpretacije i da mu objasni da čovek, kakav jeste, sa svim svojim predrasudama, averzijama i obmanom čula, nije osoba koja može ’videti’ Boga i da se on prvo mora podvrći procesu „ponovnog rođenja“ pre nego što čak i pomisli da može znati ili razumeti nešto od Božije volje. Potreban je drugačiji nivo bića pre nego postane moguće govoriti o Bogu. Tako Hrist kaže Nikodimu ’dok se čovek ne rodi ponovo’ – to jest, dok se ne rodi kao novi čovek i ne postane drugačija vrsta čoveka – on ne može videti Boga – to jest, ne može ni zamišljati šta Bog jeste.

Međutim, ljudi žele da shvate ’Boga’ na svom sadašnjem nivou bića i mnogi veruju da mogu govoriti o Bogu i Božijoj volji, pa propovedaju i pišu o Božijoj volji, kao da tačno znaju šta Božija volja znači, ne zamarajući se razmišljanjem o značenju reči Očenaša: ’Neka bude volja Tvoja na zemlji.’ Oni ne samo da zamišljaju da se Božija volja ostvaruje na zemlji i da, ukoliko njihovi prijatelji dožive neku nevolju, to znači da ih je Božija volja pogodila kao kazna, već veruju da znaju sve o Bogu i onome što Bog želi i čak se osećaju superiorno u odnosu na one koji se ne ponašaju na religiozan način, u skladu sa njihovim idejama, ili ne idu u iste crkve. To je uobičajena situacija u životu sa tom stvari koja se naziva ’religija’. Međutim, Hrist nije podučavao religiji. Podučavao je ponovnom rođenju. I čitavo značenje Jevanđelja jeste metanoja i ponovno rođenje. Budući da nije shvaćeno da iza Hristovog učenja postoji nešto specifično i realno i budući da je sve, čemu je Hrist jasno i specifično podučavao, proglašeno za ’religiju’, čitavo značenje njegovog učenja je preokrenuto u nešto drugo – nešto što je postalo predmet svađa, podela i sektaštva i konačno rezultiralo nasilnim i krvavim progonima i užasnim ratovima. Sve to je bilo usled nerazumevanja Hristovog učenja. To je bilo neizbežno, jer se ono čemu je Hrist podučavao i što leži sakriveno iza biblijskih priča, nalazi iznad čovečanstva, jer je on govorio o višem nivou čoveka, o razvoju čoveka iznad nivoa na kome je on sada, kakva god vrsta čoveka da neko jeste ili misli da jeste.  

Nastaviće se ...

10.01.2017.

PONOVNO ROĐENJE I


Moris Nikol - META
PONOVNO ROĐENJE
Deo prvi

Nikodim, farisej i član Sinedriona, došao je jedne noći kod Hrista i njihov razgovor kao i stanje nerazumevanja u kome se nalazio prikazano je u Jevanđelju po Jovanu (III 2-10):

"
Ravi! Znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovih činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim. Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. Reče Nikodim Njemu: Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče Mu: Kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: Ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?”

Nešto je neobično u redosledu ovih reči, posebno na početku. Na šta je mislio Nikodim, a na šta je mislio Hrist? Nikodim nije postavio pitanje, međutim Hrist mu je odgovorio. Šta je odgovorio? Na prvi pogled se čini da reči, koje su stavljene Nikodimu u usta, ne sadrže pitanje. U ovoj priči o pretpostavljenoj noćnoj konverzaciji između fariseja i Hrista, Nikodim je prikazan kako iskreno i bez ikakvog pokušaja ulagivanja kaže da je video čuda koja je Hrist izvršio i da je zbog toga uveren da je Hrist učitelj koji dolazi od Boga. „Mi znamo“ – kaže on – „da si učitelj od Boga došao, jer niko ne može čudesa činiti koja ti činiš ako nije Bog sa njim.“

To zvuči kao razumna izjava koja ne iziskuje odgovor, kao izjava koja bi kasnije mogla da vodi do nekog konkretnog pitanja ili možda priznanja ili molbe za savet. Međutim, Hrist je upravo u tom trenutku prikazan kako ga prekida pitanjem. Šta je bio razlog za taj prekid i šta je to bilo u Nikodimovim rečima na šta je trebalo da se odgovori? Moglo bi se pretpostaviti da bi se Hrist saglasio sa Nikodimom i rekao mu da je njegov zaključak sasvim tačan i da su čuda ubedljiv dokaz da učitelj dolazi od Boga. Međutim, umesto toga, Hrist kaže nešto naizgled sasvim irelevantno i upravo ta prividna irelevantnost i nepotreban odgovor daju ovom pasusu neobičan kvalitet, kao da se potpuno izlazi van fokusa i kao da se tu prožimaju dva potpuno različita značenja. I upravo u toj činjenici leži značaj ovog pasusa. Stanovište Nikodima i stanovište Hrista dovedeni su na početku u očiglednu koliziju preko dve kratke rečenice, kako bi se prikazala ogromna razlika između njih i, kao i sve ostalo u Jevanđeljima, pasus ima karakter testa razumevanja za onoga ko ga čita. U dva uvodna stiha razgovora reči teku glatko jedna za drugom, ali njihovo značenje je suprotstavljeno i ta činjenica postepeno postaje sve jasnija, kako Nikodim pokazuje potpuno nerazumevanje onoga o čemu Hrist govori.

Koje je Nikodimovo stanovište? To je stanovište zasnovano na čulima. Nikodim počinje od onoga što je video fizičkim očima i po svoj prilici želi da izgradi svoju veru u Hrista na toj osnovi. Video je izvršena čuda i ostvarene znake i taj dokaz, koji su mu pružila čula, opredelio ga je da poveruje u Hrista. On ne počinje ni od čega što je video iznutra, već od onoga što je video spolja. Hrist ga ispravlja. Nikodim čak nije ni postavio pitanje, već je počeo da govori na određeni sasvim pogrešan način; to je ono na šta se Hrist nadovezuje. Hrist ne kaže direktno da je Nikodimov pristup pogrešan, već na to u svom odgovoru ukazuje. On Nikodimu ne kaže da je beskorisno početi od vidljivog dokaza o postojanju Boga, već ukazuje da se čitavo pitanje u stvari odnosi na čoveka. On kaže: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, … ne može videti Boga.“ To jest, Hrist kaže Nikodimu da samo novi čovek, druga vrsta čoveka, može nešto znati o Bogu.  Međutim, Nikodim, tragajući za spoljašnjim dokazima o manifestaciji Boga i impresioniran čudima, ne može da shvati šta to znači. On misli da je reč samo o tome da se pronađe spoljašnji dokaz da Bog postoji ili da je manifestovan u ovoj ili onoj osobi. I on sasvim iskreno želi da pođe od takvog vidljivog i spoljašnjeg dokaza. Tako, videvši čuda, oseća da Hrist mora biti izuzetna osoba i čak božanski čovek.

Svako prirodno teži razmišljanju na taj način, polazi od te tačke i posmatra vidljivo svedočanstvo kao konačni dokaz, jer je um prvobitno razvijen kontaktom sa čulnim objektima i tako se prirodno oslanja na vidljivi svet. Nikodimova vera polazi od čulnog i tako od onoga što leži spolja, dok Hrist pokazuje da je to nemoguće. Šta god da počiva na čulima i šta god da se njima može potvrditi, nije adekvatna polazna tačka. Ukoliko je čovek sposoban da se podvrgne unutrašnjem razvitku, individualnoj transformaciji, za koju se ovde koristi tehnički naziv „ponovno rođenje“, iz onoga što Hrist kaže jasno proizilazi da on ne može poći od vidljivih dokaza i tako ne može imati polaznu tačku u životu. Tako, šta god da zamišljamo da ponovno rođenje znači, jednu stvar očigledno već sada možemo razumeti – ono može početi samo sa nečim unutrašnjim, nečim što je viđeno u čoveku, nečim shvaćenim i pojmljenim iznutra i ne može početi obožavanjem nečega izvan čoveka ili traženjem potvrde preko spoljašnjih dokaza, kao što su čuda, ili bilo čega drugog što pripada spoljašnjem životu ili, ukratko, bilo čega što dolazi kroz kanal pet spoljašnjih čula.


Nastavak

29.12.2016.

METANOJA V


Moris Nikol - Meta
METANOJA - DEO IV

IDEJA O KRALJEVSTVU NEBESKOM

Prva predstava koja se može formirati o „Kraljevstvu nebeskom“ jeste da je to mesto gde se Božija volja manifestuje: „Neka bude volja Tvoja na zemlji kao i na nebu.“ Međutim, ljudi po pravilu pretpostavljaju ne samo da se Božija volja manifestuje ne zemlji, već i da se pod Nebom podrazumeva nešto što vremenski predstoji i gde svako ko je vodio dobar život odlazi posle smrti, nasuprot pakla, koji se ponovo ne posmatra kao stanje koje čovek može dostići na zemlji, već kao mesto na koje slabi i loši ljudi odlaze posle smrti. Mnoge važne ideje u Jevanđeljima shvataju se upravo na taj način, kao da se odnose na neko kasnije vreme, i ni na koji način se ne povezuju sa čovekom koji sada živi na zemlji – to jest, sa čovekom koji živi u sadašnjem trenutku.

Međutim, čovek koji sada živi na zemlji, u različitim trenucima može biti u boljem ili gorem stanju. On za trenutak može dotaći neko bolje stanje u sebi, odakle sve vidi u boljem svetlu, ili neko gore stanje, odakle sve vidi u lošijem svetlu. On može da se uzdigne ili padne vertikalno. Može da vidi stvari sa višeg ili sa nižeg nivoa.

Svako je svestan ove činjenice.

I to uzdizanje i padanje, ti trenuci uvida i tame, koji karakterišu svačiji život, nemaju nikakve veze sa vremenom i sa nečim što predstoji, već predstavljaju stanja koja je čovek sposoban da dostigne sada. Ona spadaju u kretanje na gore i na dole unutar čoveka, i tako su vertikalni.

Kada se čovek nalazi u nekom lošem stanju, kao što je stanje sumnje, sve u njemu je povezano na određeni način. Kada okolnosti promene njegovo stanje, on sve vidi povezano na sasvim drugačiji način. To je toliko uobičajeno iskustvo da nije neophodno naglašavati njegovu tačnost. Međutim, budućnost čoveka u stanju sumnje, u pogledu stanja ili nivoa razumevanja, ne leži u vremenu, već unutar njega. Sumnja ga može sve više vući na dole, sve dok konačno ne bude reagovao na neki nasilan i neopoziv način. Njegova  prava budućnost jeste da dosegne drugo stanje u sebi i ta budućnost, koja je psihološka, ne leži kasnije u prostom protoku dana – to jest, u vremenu – već u promeni unutar njega. Tako čovek uvek ima dve budućnosti, jednu u vremenu, a drugu u promeni svoga stanja. O toj drugoj budućnosti, o stanju čoveka, govori se gotovo u svakom redu u Jevanđeljima. Ljudi obično smatraju da je vreme progres i da će jednostavan protok dana i godina i vekova voditi i da čak mora voditi do boljih okolnosti. Ili, u slučaju njih samih, oni se nadaju i veruju da će sledeće godine ili za dve godine sve biti drugačije. Međutim, veoma je teško poverovati da je tako. Život ostaje isti. I kako osoba stari, stvari se ne popravljaju. Vreme nije faktor koji donosi transformaciju niti na opštem nivou, niti kod pojedinca. Ovde se ispoljava duboko ukorenjena iluzija koja deluje na svakoga. Sutra će biti drugačije. Sutra će doneti bolje stanje stvari. I ta iluzija, koja je toliko kompleksna da je gotovo nemoguće razmrsiti sve niti misli i emocija koje se upliću u nju, upravlja čovečanstvom i svakim pojedinačnim čovekom na ovaj ili onaj način. Svako, suočivši se sa životom tako teškim i zaista neshvatljivim, prirodno oseća da jedna stvar uvek ostaje otvorena – naime, sutra. Ili, sa druge strane, kada pomisli da bi trebalo da učini nešto i da uloži neki napor, on ponovo oseća da uvek postoji sutra. Svaki čovek sasvim iskreno razmišlja o sutrašnjici kao o prilici da učini ono što oseća da treba da učini i smatra da će se tereta, koji većina ljudi oseća, i sopstvenih nedostataka osloboditi uz pomoć sutrašnjice.

Ljudi razmišljaju o svojim životima u terminima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni razmišljaju o svojim životima u terminima vremena, ne stanja. Tako je veoma lako poverovati da se bolje stanje može dostići u nekom kasnijem vremenu. Međutim, budućnost čoveka se ne nalazi u vremenu, već u  njemu samom i sastoji se od promene stanja sada, u trenutku kada shvati u kakvom se stanju nalazi.

Da se vratimo na primer sa sumnjom – čovek počinje da prelazi u stanje sumnje i kako se ono nastavlja, on počinje u sve većoj meri da odobrava ideje i veze između stvari koje mu to stanje sugeriše. Svaki psihijatar veoma dobro zna da kada to stanje pređe izvesnu neodredivu tačku, ludilo nije daleko – u stvari, ono je dijagnostikovano. Šta je prava budućnost tog čoveka?  Da li se ona nalazi u vremenu ili u nekom drugom pravcu? U vremenu njegova budućnost se sastoji od jačanja vere u hipnotičke ideje koje njegovo stanje izaziva. Međutim, za čoveka je moguća  i drugačija budućnost. O toj budućnosti, koja ne leži u vremenu, već u sadašnjem trenutku, može se razmišljati kao o vertikalnoj u vremenu – ona pripada uspravnoj osi koja ukazuje na viša i niža stanja, kao skala ili lestvice. Ukoliko zamislimo vreme u vidu dijagrama, nacrtano kao horizontalna linija – to jest, kao liniju koja predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost – ta vertikalna linija koja ulazi u čoveka u svakom trenutku u vremenu, ukazuje na više ili niše stanje u njemu u tom trenutku vremena. I ukoliko želimo da razumemo bilo šta iz Jevanđelja, moramo shvatiti tu zamišljenu uspravnu liniju, koja ukazuje na moguća stanja u čoveku, jer Jevanđelja govore o čoveku koji dostiže više stanje, ne u spoljašnjem svetu, već u sebi u ovom životu, ne jednom kasnije, već sada.

Međutim, značenje na koje ukazuje reč metanoja daleko je od privremene promene stanja. Čovek, koji pokušava da obuzda sebe i koji se bori da ne sledi ono što veruje da je njegova najgora strana i teži da održi ono što smatra dobrim ili svojom stazom dužnosti i da živi ispravnim životom, ne dostiže metanoju. I mada on može biti uveren da takav način života ne vodi iz želje da se oseća zaslužan ili da bude primer u očima drugih ljudi ili iz straha od policije ili društvenog odbacivanja ili od gubitka reputacije uglednog čoveka, već iz autentičnih razloga, on ipak ne postiže nikakvu promenu uma. Kao što je već rečeno, u Jerusalimu je sigurno bilo mnogo ljudi koji su vodili dobar i moralan život, pa ipak Hristove reči „dok se ne pokajete – to jest, dok se ne podvrgnete promeni uma – svi ćete stradati“, pokazuje da se misli na nešto drugo. Ovde leži jedna od najdubljih ideja psihološkog učenja u Jevanđeljima. Uči se da je moguća radikalna trajna transformacija i metanoja je njen tehnički opis. Međutim, čovek ne može dostići stalni viši nivo, sve dok u sebi ne izgradi vezu ideja koje ga postepeno mogu podići iznad sadašnjeg nivoa. Ideja o Kraljevstvu nebeskom je zbog toga vrhovna ideja u tom pogledu. Ona reprezentuje više Dobro. Stoji iznad vidljivog života i materijalne istine i fizičkih teorija i, koliko god da je nejasno shvaćena, otvara u čovekovom umu pravac koji je nov i koji na nov način povezuje njegove misli i osećanja i unosi novu komunikaciju u njegovo razumevanje. Ideja o samo-evoluciji čoveka, ideja o metanoji ili transformaciji uma i ideja o Kraljevstvu nebeskom su povezane i bliske ideje. Jedna stvar se mora razumeti: da bi ta samo-evolucija i transformacija započela, čovek mora prestati da prati samo dokaze koje mu nude čula. On mora napustiti zaključivanje na osnovu prirode i fenomena i događaja iz života. On više ne sme videti puni smisao svoje egzistencije u spoljašnjem životu, niti pokušavati da ga pronađe izvan sebe, niti u životu na zemlji sme videti manifestaciju Božije volje. Mora se razumeti da se čovek, koji dođe do zaključka da ne postoji ništa više od onoga što on predstavlja i da ne postoji „Bog“ zbog lošeg stanja u svetu, nalazi u istoj situaciji kao i učenici koji su verovali da je sve što se događa na zemlji usled delovanja Božije volje.

Ideja metanoje i Kraljevstva nebeskog leži u drugom pravcu. Čovek mora da se okrene od sveta i pogleda sebe. Mnoge parabole u Jevanđeljima bave se ovim, a jedna od najznačajnijih je parabola o bludnom sinu. Upravo pre nego što se uvede parabola o metanoji, Hrist govori o važnosti „pokajanja“.  Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ I opet, „biva radost pred anđelima Božijim za jednog grešnika koji se kaje.“ I tada uvodi narednu parabolu: Jedan čovek imaše dva sina i reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.

A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti. A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. (Luka XV, 11-32).

U ovoj velikoj paraboli pokazano je kako se čovek u sebi pravi preokret od stanja kada sve traži u životu i menja pravac. Interesantno je obratiti pažnju da se u ovoj paraboli bludni sin nalazi u stanju kada je izgubio sebe, kao što pokazuje fraza „a kad dođe sebi“ ((είς έαυτον δε έλθων).

Međutim, ljudi često bukvalno povezuju ovu priču sa idejom o pravoj raskalašnosti (bludnosti), rasipanjem novca i trošenjem nasledstva i zamišljaju mladog čoveka dovedenog do potpunog siromaštva kako jede roščiće. Oni i ne pomišljaju da se to odnosi na njih same, na psihološko stanje u njima, u stvari, na stanje u koje svako dospeva – stanje kada čovek gubi sebe, a svi spoljašnji oblici života i spoljašnje stvari ostavljaju ga gladnim kao i roščići.

Već je rečeno da je parabola poređenje. Njeno fizičko, doslovno ili čulno značenje jedna je stvar, ali njeno pravo značenje leži na nivou iznad čula. Parabola tako predstavlja psiho-transformatorsku mašinu između dva nivoa značenja. Ona ima svoje doslovno značenje, ali i drugo, psihološko značenje. Ona je medij putem koga može da se ukaže na to veće značenje nezavisno od reči i slika koje se koriste u njoj i koje imaju svoje sopstveno niže značenje, te se iz tog razloga koristi kroz sva Jevanđelja. Značenje parabole je uvek psihološko, a nikada doslovno ili fizičko.  

Parabola tako gradi most između dva nivoa značenja, čulnog i psihološkog. Na jednom mestu je rečeno da je Hrist pred masom govorio samo u parabolama, ali je svojim učenicima davao direktno učenje privatno. I moramo se podsetiti da je Hrist u više navrata predstavljen kako govori svojim slušaocima da ne razumeju ono o čemu govori, jer nemaju uši da čuju ni oči da vide – to jest, njihovo razumevanje je onemogućeno i sve ono unutrašnje ili psihološko značenje za njih je nerazumljivo, te oni sve shvataju sasvim doslovno kao nešto što se odnosi na oblast spoljašnjih, fizičkih činjenica i događaja.

Parabola o bludnom sinu ne govori o mladom čoveku koji rasipa svoje bogatstvo. Ona govori o svakome ko je rođen na ovoj zemlji. Međutim, poslednji deo se nikako ne odnosi na svakoga, jer samo malobrojni shvate svoju situaciju i „dođu sebi“. To je trenutak metanoje. I ovde se mora obratiti pažnja na to da se bludni sin ne kaje, već dolazi sebi i shvativši svoju situaciju, traga za načinom da pobegne od spoljašnjih stvari iznad sebe. Ovde nema pomena o pokajanju, već je reč samo o određenoj promeni uma, koja se naziva „doći sebi“ i na koju se neposredno pre parabole ukazuje kao na metanoju – to jest, kao na transformaciju mišljenja, potpuno drugačiji način poimanja života.  


28.12.2016.

METANOJA IV

Moris Nikol - Meta
METANOJA - III DEO


Ukoliko želimo da počnemo da razumevamo tehničko značenje učenja u Jevanđeljima, neophodno je da se oslobodimo sentimentalnih pogleda na njihov sadržaj. Unutrašnje značenje Hristovog učenja nije sentimentalno. Ono nema nikakve veze sa utehom za slabe i uzaludne ljude niti sa ohrabrivanjem robovske moralnosti. Sentimentalne slobode tumačenja u književnosti, slikarstvu i poeziji, koje su se razvile oko Hristovog učenja, samo su primer potpuno pogrešnog razumevanja značenja ovog strahovitog i nemilosrdnog učenja.

Hristovo učenje govori o mogućoj individualnoj evoluciji u čoveku.

Ukoliko pokušamo da pronađemo prvu tehničku reč – ili bolje, tehnički rečeno, prvi stupanj koji čovek mora da dostigne pre nego što bilo šta drugo bude moguće u njegovom razvoju – ona leži u toj teškoj reči metanoja. Jovan Krstitelj, vesnik nove poruke, prikazan je kako propoveda pokajanje (repentance) – to jest, metanoju ili promenu uma ili transformaciju mišljenja. Dok osoba ne počne da misli na potpuno novi način, ona ne može da se približi onome što sledi u Hristovom učenju. Sve u Jevanđeljima zavisi od toga i niko ne može da razume na šta čitavo to učenje, zavijeno u tako teške parabole i paradokse, ukazuje, dok ta prva tačka ne bude shvaćena.

Hrist, govoreći svojim učenicima o značenju te reči, uči o narednom stupnju koje se tehnički naziva ponovno rođenje. Međutim, obojica prenose još jednu ideju. Jovan dolazi propovedajući metanoju i „Kraljevstvo nebesko“, a Hrist, obraćajući se Nikodemusu, uči o ponovnom rođenju i „Kraljevstvu nebeskom“.  

Ono što treba da razumemo jeste da metanoja – promena uma – nije moguća dok se ne razume jedna druga ideja – ideja o „Kraljevstvu nebeskom“. Tu ideju je nemoguće razumeti dok se ne usvoji koncept individualne evolucije čoveka – to jest, da je svako na ovoj planeti sposoban za određeni unutrašnji rast i individualni razvitak i da je to njegov pravi smisao i najdublje značenje i da to počinje metanojom.

Međutim, promena uma je beskorisna, nemoguća, nepraktična, osim u vezi sa drugom idejom koja promenu uma čini mogućom i daje joj smisao i ispunjenje. Ukoliko bi život na ovoj zemlji bio sve, tada bi metanoja bila nemoguća. I ta druga ideja sve psihološke sisteme, koje je izmislio čovek, čini nevažnim i proizvoljnim. Jer ukoliko je čovek rođen na zemlji kao pojedinac sposoban da se podvrgne transformaciji, koja je latentno pohranjena u njemu, slično kao što sposobnost za transformaciju gusenice u leptira sa krilima latentno postoji u gusenici, onda istinska i prava psihologija čoveka može da postoji i ona postoji – psihologija transformacije samog sebe. Međutim, ako ne, onda su svi psihološki sistemi samo prolazne mode i izumi.  Tako, ako želimo da počnemo da razumevamo o čemu je reč u Jevanđeljima, mora se shvatiti da ona govore o mogućem unutrašnjem razvitku ili transformaciji čoveka a da on započinje metanojom kao početnom tačkom. A kako smo videli, metanoja otpočinje uviđanjem da se Božija volja ne manifestuje na zemlji, što znači, drugim rečima, da čovek prestaje da traži viši smisao u spoljašnjim događajima u životu i svemu što je u životu doživeo. Gde će ga onda naći? Nalazi ga u ideji koja je odvojena od spoljašnjeg života i koja se naziva „Kraljevstvo nebesko“. Tako ne iznenađuje da Hrist, nakon što je objasnio učenicima da je beskorisno pokušavati da se u nesrećama i katastrofama vidi Božija volja i nakon što im je kazao da je nužna promena uma i njihovih stavova i razmišljanja, odjednom počinje da govori o „Kraljevstvu nebeskom“ u vidu parabole. Upravo je rekao da ljudi ubijeni na Siloamu nisu veći grešnici od ostalih stanovnika Jerusalima i ponovio reči: „Kažem vam, ne, no, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ i odmah zatim počinje da priča parabolu: „Jedan čovek imaše smokvu usađenu u svom vinogradu i dođe da traži roda na njoj i ne nađe. Onda reče vinogradaru: Evo treća godina kako dolazim i tražim roda na ovoj smokvi i ne nalazim; poseci je, dakle, zašto zemlji da smeta? A on odgovarajući reče mu: Gospodaru! Ostavi je i za ovu godinu dok okopam oko nje i obaspem gnojem. Pa ako ne rodi, poseći ćeš je na godinu.“ (Luka, XIII.6-9).

U kakvoj bi vezi ova parabola mogla da stoji sa tekstom koji joj neposredno prethodi? Kako se ona nadovezuje na značenje reči: „Dok se ne pokajete (metanoja), sve ćete tako izginuti.“? Ova parabola, kao što ćemo jasno videti kasnije, bavi se „Kraljevstvom nebeskim“, o kome se nikada ne govori na direktan način, već se ono samo nagoveštava ili se sa nečim poredi, na njega se ukazuje ilustracijom ili nekom pričom ili poznatom slikom. Parabola je poređenje. U vezi sa idejom o „Kraljevstvu nebeskom“ čovek se često poredi sa drvetom sposobnim da donese plod a čitavo čovečanstvo sa vinogradom. Parabola postaje razumljiva u vezi sa prethodnim stihom, ukoliko smo razumeli nešto od značenja reči koje je Hrist uputio učenicima. Čovečanstvo je nalik drvetu ili vinogradu sposobnom da donese plod i ukoliko ploda nema, vinograd je u opasnosti da bude uništen kao beskoristan – otuda reči „svi ćete stradati“.

Prvi stepen, prvi stupanj čovekovog donošenja ploda jeste metanoja – to jest, podvrgavanje transformaciji uma koja uslovljava da on ne traga više za Božijom voljom manifestovanom na zemlji niti da u spoljašnjem životu vidi svoj glavni izvor smisla niti da se bavi onim što se događa sa njim i sa drugima u spoljašnjem životu, već da se okrene sasvim novoj ideji, sasvim novom načinu razmišljanja, promeni uma, sadržanom u ideji da se pravi značaj čovečanstva ili čoveka može uporediti sa drvetom smokve ili vinogradom čiji je zadatak da proizvede plod – to jest, u slučaju čoveka, da dostigne novo unutrašnje stanje, unutar sebe, koje se naziva „Kraljevstvo nebesko“.  Pravi značaj čovekovog života na zemlji ne može da se pronađe u spoljašnjem životu ili u stvarima života, već u ideji transformacije koja, kada se odigra u čoveku, vodi do stanja pod nazivom „Kraljevstvo nebesko“. Tako sve nevolje i nesreća, sav privatan jad i bol, sva razočarenja i tegobe i sva nesreća, kao i sva sreća, koju svako doživljava u životu, sagledani u svetlu „Kraljevstva nebeskog“ nisu ništa drugo do sredstva za postizanje cilja, a po sebi nemaju nikakvog značaja i nemaju nikakve veze sa Božijom voljom. To je ta nova ideja, ta promena uma, na koju ukazuje reč metanoja, tako loše i neadekvatno prevedena rečju pokajanje.

Sa tim novim pristupom životu, u svetlosti ideje o „Kraljevstvu nebeskom“ svako se menja. Čitavi životi ljudi se menjanju. Čitavo značenje njihovih života se menja i sve što im se događa, sve njihove tragedije, sva tajna nezadovoljstva, bolne misli i osećaj promašenosti, transformiše se – jednom kada se spoljašnji život više ne posmatra kao glavni cilj ili kada više ne moramo da verujemo da u njemu leži čitav smisao ili, zaista, da se Božija volja manifestuje na taj način. To je metanoja u vezi sa idejom o Kraljevstvu nebeskom.

27.12.2016.

METANOJA III


Moris Nikol - Meta
METANOJA - DEO II
 
Sa stanovišta Novog zaveta, šta je priroda sveta i smisao našeg života u njemu? Pavle kaže: „Jer se tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego za volju onoga koji je pokori.“ (Rimljanima, VIII.20). Pavle govori o stanju stvari na zemlji. Kada to uzmemo u obzir, to je veoma neobična i iznenađujuća ideja. On uči da život na zemlji nije za čovekovo dobro i da njime ne upravlja dobro i da se sve ne zemlji jednostavno događa. Pavle ne kaže da su stvari na zemlji ispravne ili osmišljene ili da njima upravlja vrhovni Bog. Naprotiv, on sasvim otvoreno kaže da su stvari na zemlji podložne propadljivosti, ne zbog toga što njeni stanovnici to žele, već „za volju onoga koji je pokori“. To ukazuje na silu koja je, u pogledu kreacije na ovoj maloj zemlji, neprijateljska (štetna) prema čoveku. Ukoliko pretpostavimo da sve što ima moć nad kreacijom na zemlji, treba da bude nazvano imenom Bog i ukoliko istovremeno verujemo da je Bog Jedan i istovremeno sve Dobro, ta Pavlova izjava je nerazumljiva. Ukoliko vrhovni Bog upravlja svim fenomenološki stvorenim svetovima i ukoliko njegova volja direktno stiže do tih svetova, kako se može reći da se kreacija pokorava propadljivosti protiv svoje volje? Ukoliko Pavle propoveda ideju Dobra, osnovne koncepcije vrhunske i dobre sile koja deluje na sva živa bića, kako se može dati tako neobična izjava? On kaže da je Čovek,  kao deo kreacije, nasilno podvrgnut propadljivosti protiv svoje volje. Kako je onda moguće održati gledište da je Bog Dobro? Sigurno, sagledavši život i sve njegove događaje, nemoguće je objasniti čak i mali deo onoga što se događa na zemlji. Međutim, Pavle ne kaže da je sila koja deluje na zemlji, sa svim njenim bićima, dobra. U stvari, on govori o ’Bogu ovoga sveta’ (ό θεος τουαιώνος τούτου), koji ‘zaslepljuje um čoveka’ (II Korinćanima IV.4). Čovek, kao deo kreacije, podložan je propadljivosti i pokorava se nekoj sili, nekom uticaju, nekom dobru koje deluje protiv njegove volje, protiv njegovog htenja. Biće nije izloženo propadljivosti zbog sopstvene volje. Zbog čije volje? „Za volju onoga što ga pokori“. Pavle ga ne naziva Bog. Kakvo objašnjenje on daje? Tvar se pokorava propadljivosti (na grčkom ματαιοτης u značenju manjkavost, beskorisnost, besmislenost ili na latinskom frustracija, uzaludnost). Pavle dodaje, u nadi da se može osloboditi okova i pobeći u slobodu. („na nadu da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije“). Mi smo, kaže on, svi u istoj situaciji.  Ne samo, nastavlja on, da čitava kreacija stenje i muči se zajedno, … ne samo to, već i mi takođe koji imamo prve plodove duha, čak i mi stenjemo’ – kao da smo zatvoreni u uzanom zatvoru – ’čekajući da budemo usvojeni’ – kao Sinovi Boga.
 
Uzaludna patnja kreacije, sveta, jeste prepoznata. Ne postoji pokušaj da se ona prikrije ili da se kaže kako je ovo najbolji od svih svetova. Sva ta patnja, sav taj bol, sva ta beda, sva ta smrt, uništavanje i besmislenost ne objašnjava sebe samo. Život se ne može objasniti po sebi. On ne može da bude shvaćen sam po sebi.  Neka druga ideja se skriva iza vidljive spoljašnje pojavnosti, ideja, koja nije izvedena zaključivanjem iz onoga što vidimo, već ideja za koju ne postoji dokaz koji nam mogu pružiti čula. 
Nastaviće se ...

26.12.2016.

METANOJA II

Moris Nikol - Meta
Metanoja - I deo (nastavak)

Sada bi bilo dobro vratiti se na Hristove reči upućene njegovim učenicima povodom ubijenih Galilijaca i ljudi koji su poginuli u Siloamu u svetlu ovog značenja reči metanoja. Čitav razgovor postaje jasniji. Učenici razmišljaju na pogrešan način i Hrist im odgovara ne u smislu „dok se ne budete pokajali“, već „dok ne budete mislili drugačije“ – to jest, mislili na novi način. On kaže da su u suprotnom oni vezani i fiksirani i ne mogu da izbegnu sudbinu, koja je zajednička svim ljudima koji uvek polaze od vidljivog, pojavnog, opipljivog, ili ukratko, od čula i koji svoje ideje i poglede izvode iz vidljivih dokaza. Prvi korak je metanoja. Neadekvatnost reči pokajanje može se jasno videti u Pavlovoj Poslanici Korinćanima. Ljudi mogu biti povređeni i ožalošćeni događajima u životu do stepena da izgube svu veru i čak prestanu da misle i pokušavaju da ugode sebi što bolje mogu ili jednostavno napuste svu nadu i žive kao mrtve stvari.

Mnogo ređe oni mogu početi da razmišljaju o onome što im se dogodilo i da dolaze do nekog novog stanovišta. U njihovoj misli može početi da se javlja nešto individualno. Neka nova aktivnost uma može započeti – um počinje da se budi. U trenucima najveće lične nesreće i patnje ljudi često osećaju da je sve što se dogodilo u životu bilo nerealno i to je tačno razumevanje života. To je dodirivanje stepena, na kome je dostignuta metanoja – to jest, transformacija uma. Sve se odjednom javlja u novom svetlu, nešto čini da čovek razume kako nisu događaji u životu važna stvar, već da je važan čovekov stav prema njima. Za trenutak je dostignuta prelomna tačka, na kojoj je moguća revolucija uma. Ono što je prvobitno bilo pasivno i vođeno čulima, vođeno događajima iz života, više se ne pokorava spoljašnjem životu i počinje da ima nezavisnu egzistenciju. O tom buđenju aktivnog uma Pavle govori u narednom odeljku, u kome se reč pokajanje javlja nekoliko puta, iako se na grčkom reč metanoja javlja samo jedanput. Pavle piše Korinćanima sledeće:  „Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas. Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje. (II Poslanica Korinćanima, VII, 8, 9).

U ovom odeljku reč metanoja se javlja samo jedanput – u frazi „na pokajanje“, (eis metanoian), είς μετανοιαν, i odeljak samo pokazuje koliko je neadekvatna reč pokajanje (repentance). Kada Pavle kaže, „Ne kajem se …“, on koristi sasvim drugačiju reč, μεταμελομαι, koja je ekvivalent latinske reči poenitet me, od koje potiče naša uobičajena reč pokajanje. Ipak, te dve grčke reči tako beskrajno različite vrednosti prevedene su na engleski istom rečju.

Nije tuga ili pokajanje u našem uobičajenom značenju ono što proizvodi promenu uma. Čovek može tugovati, ali ne do stepena metanoje. Međutim, postoji posebna vrsta tuge, koja vodi do metanoje i o toj tuzi Pavle govori, kontrastirajući je sa običnom patnjom u životu. „Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.“ (II Poslanica Korinćanima, VII.10). „Nego se ožalostite na pokajanje“ – to je bila ta prava patnja Korinćana koja ih je dovela do pokajanja. Den Stenli (Dean Stanley), jedan od malobrajnih engleskih komentatora koji razumeju značenje metanoje, primećuje: „Taj odeljak pokazuje koliko je neadekvatna naša reč „pokajanje“. ’Vi ste tugovali tako da promenite um, ili je vaše pokajanje donelo revoluciju uma.’ I upravo na to se misli, u mnogo dubljem smislu to je ono što čitav život znači – da dovede čoveka do tačke kada se, umesto da slepo kaže sebi „Ovo ne može biti istina“, podvrgava buđenju, trenutnom osećanju nerealnosti onoga što se događa u životu i nerealnosti u vezi sa njime samim. To je metanoja; to je početak transformacije uma. Čitav smisao Hristove primedbe upućene njegovim učenicima o ubistvu Galilejaca i o nesreći na Siloamu leži u ideji da značenje fraze „Neka bude volja tvoja na zemlji“ ne može da bude shvaćena, ako se ne razume reč metanoja ili promena uma. Mi možemo verovati da znamo šta to znači, ipak, mi je ne razumemo na sadašnjem nivou razmišljanja. Sve dok se čovek u sebi ne odvoji od vidljivog sveta sa svim njegovim događajima i ideje o uzvišenog značaja njegove sopstvene egzistencije u vidljivom svetu, on ostaje na nivou na kome je metanoja ili promena uma nemoguća. Pokajanje, to jest, novi stav, potpuno drugačiji način razmišljanja, može otpočeti tek kada ljudi shvate da se volja Božija ne ostvaruje na zemlji. Kada čuju o nesreći koja se dogodila drugima, ljudi često kažu: „Tako im i treba.“
Svako do izvesnog stepena neguje to stanovište, nezavisno do toga kako inače razmišlja,  posebno onaj, ko smatra da je moralan i ko religiju razume samo u moralnom smislu, ima taj pogled na stvari. Taj spoljašnji pogled na religiju, u okviru koga se život posmatra kao mesto nagrade i kazne, zasniva se na ideji da se Božija volja ostvaruje na Zemlji i svako od nas je bio svedok ophođenja prema drugim ljudima sa tog stanovišta. (Sećam se posebno jednog slučaja kada je jedan veoma moralan čovek, koji je bio misionar medicinar, postupao sa devojkom, koja je bolovala od sifilisa upravo na taj način, kao da ju je Bog kaznio za njene grehe i da zbog toga treba da bude tretirana kao nešto prljavo i u ovom konkretnom primeru, da nije vredna da dobije anesteziju za veoma bolnu operaciju). Zar nije činjenica da većina divljačke okrutnosti, torture, ogorčenja i zla, koji su obeležile istoriju religije, počiva na osnovnoj grešci u gledištu da se volja Božija ostvaruje na Zemlji i u zamišljanju da čovek zna šta je Božija volja? Zbog toga je od vitalnog značaja da pokušamo da razumemo šta je Hrist rekao svojim učenicima u vezi sa ubijenim Galilejcima i ljudima ubijenim u Siloamu. Ti događaji nemaju nikakve veze sa Božijom voljom i učenicima je rečeno da bi trebalo da ih sagledaju sa nove tačke gledišta -  а to ne podrazumeva pokajanje – jer zašto bi se učenici kajali, u uobičajenom smislu reči, zbog Galilejaca ili ljudi iz Siloama – već promenu uma. A ta promena uma znači da čovek više ne sme da misli da se ljudi na zemlji kažnjavaju za grehe ili da su oni, koji se ne slažu sa njegovim sopstvenim religioznim principima, grešnici, niti da misli da su ljudi, kojima se dogodi neka nesreća, slabići. To je, kako Hrist sasvim jasno kaže, potpuno pogrešan stav prema životu. Bilo da su ljudi religiozni ili ne, oni često veruju da su oni, koji se ne slažu sa njima u političkim mišljenjima, moralnim ili naučnim mišljenjima, da i ne spominjemo religiozne ideje, slabići i često prema njima gaje osećaj posebne razlike ili nadmoćnosti i čak smatraju da bi ih trebalo kazniti ili uništiti. Njihovo verovanje je od života i oslanja se na život – to jest, to je spoljašnje pitanje, a ne unutrašnje pitanje u njima samima. I dok se ta tačka gledišta potpuno ne promeni, čovekova unutrašnja evolucija ne može da započne. 

Jer nema nikakve razlike u tome da li neka osoba osuđuje druge zbog njihove religijske pripadnosti ili zbog političkih ideja ili morala ili bilo čega drugog. Poenta je u tome da sve to pripada životu, sve to pripada spoljašnjem svetu, koji smo upoznali preko naših slabašnih čula. To nije mesto od koga može početi čovek koji želi da se podvrgne transformaciji, o kojoj je Hrist prvo podučavao kao o metanoji, a zatim drugom rođenju. Kasnije ćemo govoriti o drugom rođenju, ali se mora obratiti pažnja na to da metanoja ili promena razmišljanja predstavlja prvi stepen. I prvi primer promene razmišljanja je prestanak zamišljanja da se Božija volja manifestuje na zemlji. Tako rečenica u Očenašu: „Neka bude volja Tvoja na zemlji“ – kada se dovede u vezi sa onim što je Hrist rekao učenicima u prilici kada su očigledno zauzeli stanovište da je za Galilejce i ljude u Siloamu ono što im se dogodilo bilo kazna zbog njihovih greha i bili na mentalnom nivou, sa koga su verovali da se volja Božija manifestuje na zemlji i da je sve što se na zemlji događa rezultat Božije volje – ta rečenica u Očenašu označava nešto od velike važnosti. Hrist u stvari kaže: „Dok ne promenite um, svi ćete stradati na isti način.“ To je prvi jasan primer onoga što je Hrist učio o smislu te izuzetno teške reči metanoja. Ta vanredna niskost u ljudskom razumevanju, koja čoveka navodi da misli da, ako neko ko ne deli njegova ubeđenja pretrpi neku nesreću, da mu tako i treba, zasniva se na ideji da su spoljašnji život i zlo u svetu znak smisla. A niskost ukazuje na nedostatak smisla. Međutim, mi razumemo vrhunski simbol smisla -  naime, Boga – i bilo da verujemo u Boga ili ne, svako deluje iz onoga što smatra smislenim. Jer niko ne može da postoji bez smisla. Besmisleno postojanje je neodrživo. Jasno je da svako živi u skladu sa sopstvenim smislom, kakav god on bio, i u životu vidi ono što je sa njim povezano. Međutim, Hrist je rekao da je pokušaj da se smisao pronađe u životu, u smislu vrhunskog značenja ili Boga koji deluje u životu, potpuno pogrešno. Najviši smisao postoji nezavisno od događaja koji se odigravaju u životu i sve dok čovek ne bude mogao da promeni um u tom pogledu, deliće zajedničku sudbinu sa dobrim i lošim u životu. On još uvek nije pronašao pravu osnovu od koje bi počeo. To znači, ako verujemo u Boga, u tom vidu, kao izvor smisla, i ako taj posebni smisao tražimo u spoljašnjem životu, sagledavajući nagradu i kaznu u životu kao izraz tog najvišeg smisla, počinjemo od pogrešne osnove. Iz toga sledi da je ta neobična reč metanoja tako značajna. Nije spoljašnji svet ono od čega čovek mora početi. Ukoliko to čini – kao što svako čini – on još uvek nije sposoban za bilo kakvu promenu, bilo kakvu unutrašnju evoluciju. Pronalaženje smisla u spoljašnjem životu i donošenje sudova sa tog stanovišta u skladu sa sopstvenim odgojem – sve to je suprotno metanoji. Hrist svojim učenicima govori o tom uobičajenom pogledu na život kada naglašava koliko je potrebna metanoja – to jest, promena uma. Međutim, reč je o tome da nijedan pojedinac nije slobodan od takvog pogleda na svet. U stvari, svaki pojedinac održava svoje samoljublje i samo-obožavanje na osnovu tih spoljašnjih verovanja, iz temelja koji je u njemu formiran rano u životu, iz osećaja da je bolji od drugih, bilo da je na nižoj ili višoj poziciji u životu. I svako veruje, religiozno ili na drugi način, da je taj spoljašnji svet pozornica moralnog delovanja u kojoj moramo dokazati da smo u pravu, bilo neumesnim ponašanjem bilo nasiljem ili progonom. Tako svako vidi najviši smisao – a to je Bog – u spoljašnjem životu i deluje u skladu sa time. Moralni ljudi deluju na taj način, ljudi određene političke orijentacije deluju na taj način i tako dalje. Izuzetno je teško odvojiti se od takvog pogleda na svet. Međutim, početak tog odvajanja jeste početak praktikovanja promene uma, metanoje. Svako prosuđuje život, čak i ne znajući da to čini, u skladu sa svojim moralom, skrupulama, principima itd. a sve to je zasnovano na verovanju da je spoljašnji život izvor svega. Međutim, Hrist kaže da se ništa ne može dobiti na taj način, iz života kakvog ga vidimo. Ono što se događa u spoljašnjem životu nije vodič ni prema čemu. Međutim, ljudi smatraju da je život sam čitavo pitanje; i oni ne vide da, šta god da rade, život ostaje isti i propuštaju da shvate da je život po samoj svojoj prirodi nešto što čoveka može dovesti do metanoje – vrhunski cilj. To nije mesto gde se „volja Božija vrši“ – otuda molitva „Neka bude volja Tvoja na zemlji“. I dok čovek ne shvati šta ta rečenica znači i ne počne da uviđa sve njene implikacije, on neće razumeti šta u stvari govori dok ponavlja Očenaš. Nije u pitanju samo ta rečenica, već razumevanje svake rečenice u Očenašu, tako da bi čovek dok izgovara Očenaš morao da bude u najvišem stanju svesti, da bi razumeo vrednost svake reči i rečenice, to jest, da bi se molio u pravom smislu te reči. To bi bila metanoja u najpotpunijem smislu.


NASTAVAK