Montalk: Principi duhovne evolucije III

Prevod:Jelena
Preuzeto sa: http://montalk.net/metaphys/56/principl ... n-part-iii 

Ignorantnost, strah i predrasude nastaju kada razum biva nadvladan emocionalnim i instinktivnim impulsima. Istorijske posledice ljudske ignorantnosti su filozofima dale razlog da posegnu za drugim rešenjem, objektivnim razmišljanjem i intelektom kao antipodom. U prošlosti, dihotomija je počivala na religiji vs sekularizmu, slepoj veri vs logici.

 Danas, religija i sekularizam su stare vesti i ova dihotomija se pomerila u druge oblasti. U polju alternativnog znanja na primer trenutno postoji razdor između onih koji savetuju odbacivanje razuma i oslanjanje na osećanja i senzacije (određene razbarušene new age paragidme) i onih koji savetuju odbacivanje emocionalnog subjektivizma i težnju objektivnom znanju putem razmišljanja čekićem. 

Ali da li je intelektualno zaključivanje dovoljno? Iako prevazilazi subjektivizam emocija i instinkta, intelekt pokazuje svoje sopstvene nedostatke. Najvećim delom, ludost emocionalizma i primarnih instinkata se poklapa sa nedostacima intelektualnog zaključivanja. Ako se jednom od njih pripiše primat i ospori izraz drugom, to rezultira različitim disbalansima. 

Razum bez emocija je entropičan i beživotan, dok su emocije bez razuma animalističke. Naročito new age filozofija odbija intelekt i daje suviše prostora subjektivnim mušicama emocionalnog centra, što vodi do lakovernosti i ignorantnosti. Njen suprotni parnjak nesmotreno deklariše nadmoćnost intelekta. 

Ako se adekvatno primenjuju, razum i emocije ispoljavaju svoje prednosti. Ali pogrešno primenjeni oni od lošeg prave gore. To je evidentno kod marksizma, komunizma, španske inkvizicije, alopatske medicine i new age dezinformativne filozofije, od kojih svi svoje postojanje imaju da zahvale nekim disbalansima i slabom razvoju fizičkih i metafizičkih svojstava kod svojih zastupnika. 

Mi smo informisani o odgovarajućoj i neodgovarajućoj ulozi emocija – pravilno upotrebljene one nas pokreću na akciju i daju života našim mislima. Kada ne igraju svoju pravu ulogu, one nas zaslepljuju za istinu i svode nas na reaktivne životinje. Ali upotreba i pogrešna upotreba intelekta je mnogo suptilnija i zbog toga ću se ovde fokusirati na njoj.

Intelekt može da raspoznaje, meri, razlikuje, upoređuje i kontrastira – i čini se da su to svojstva dostupna čoveku. Ali njegov primat je lažan, jer intelekt je i dalje inferioran u odnosu na čovekove viša spiritualna svojstva. Ono što se svakodnevno podrazumeva pod emocijama, intelektom i instinktom su delovi čovekove niže prirode, koja izranja iz neurološkog, biološkog i fiziološkog sistema. 

Čovek je više nego samo mašina. Pravi čovek uz fizičko telo poseduje dušu, um i duh. Tako pored nižeg emocionalnog, intelektualnog i instinktivnog centra, on ima mogućnost da dosegne više emocionalne i intelektualne sposobnosti. One prevazilaze niže po funkciji i istinitosti, jer su svesne a ne mehaničke prirode. Oni operišu putem direktnog znanja, umesto preko linearne logike. 

Ostajući u uzanoj strogosti materijalističke nauke vodeći intelekt je u nedavnoj istoriji osporio postojanje duše, uma i duha. Tako je problem sa većinom sekularnih filozofija da se okreću oko čovekovih nižih centara. Čak i ako su adekvatno balansirani, oni su nepotpuni i nedovoljni; i filozofije ograničene na njihovu upotrebu će nositi iste nedostatke. 

Komunizam je zastupao vrednosti razuma i racionalizma, centralizujući i kalkulišući sve aspekte, dok je fašizam video ograničenja logike i umesto nje naglašavao iracionalizam i impulse. Oba su jednostavno zamenila jedan niži centar drugim, što u principu nije rešilo ništa. Oba su se razvila u monstrume, jer su ukalupljivali čoveka u ono što su pogrešno pretpostavljali da on jeste, mehaničko jedinstvo potrebno da bi se održavao sistem. 

 

Niži intelekt je nalik pametnom kompjuteru. Ako mu se daju ulazni podaci, on može proračunati set izlaznih podataka. Ali ako se unesu pogrešni podaci, on neće shvatiti da su izlazni podaci takođe pogrešni, sve dok kataklizmično grubo buđenje ne iznudi ponovnu procenu pretpostavki. On je kao slepi čovek koji opipava svet štapom. On je kao lenjir koji meri razdaljinu, ali ne može da saopšti pravac. Intelekt je tako odvojen od doživljaja apsolutne realnosti. 

Nasuprot tome, viši (spiritualni) centri deluju kao kompas, govoreći nam putem intuicije, inspiracije i uvida gde je „sever“. Dok niži intelekt zadržava samo simboličnu povezanost sa idejama, viši centri nam omogućavaju da percipiramo suštinsko značenje i vrednost neke ideje. Postoji razlika kada vidite simbol na mapi i sami vidite tu destinaciju. Korišćenje nižeg intelekta je jednostavno pretraživanje mape. Samo okrećući se unutra i svesno posežući za jezgrom te ideje možete percipirati nivo njene rezonatnosti sa istinom. 

Kada ljudi komuniciraju, oni dele mape ideja jedni sa drugima. Idealno, svaka osoba bi trebalo da bude odgovorna za korišćenje dobijene mape, da bi svesno u sebi locirala destinaciju koju ona predstavlja. Pošiljalac nikada ne daje znanje primaocu, on pre ukazuje na mesto gde ga ovaj može naći za sebe. Znanje se ne može misliti, na njega se samo može ukazati.

Ukoliko čovek radi samo sa nižim nivoom intelekta, mapa se posmatra kao sama teritorija, jer njegova ograničena moć razmišljanja ne može da vidi razliku između simbola i realnosti. Reči su jednostavno refleksija ideja i onaj ko pomeša mapu sa teritorijom, nikada neće pronaći blago. 

To je razlog zašto grupni konsenzus, zasnovan na intelektualnoj saglasnosti retko garantuje objektivnost. Slep za apsolutnu vrednost ideja i smatrajući sve relativnim i nesigurnim, niži intelekt smatra grupni konsenzus kao dobru potvrdu nečega. Kada onda naiđe istina kao izazov pogrešnom konsenzusu, intelekt vidi samo da je ta ideja suprotna sudu mnogostrukog uma i prirodno je odbija. 

Najveći porok intelekta je hibris, njegovo racionalizovanje protiv viših istina i spiritualnih impulsa kao neosnovanih i frivolnih ideja. To je zaista slepi čovek sa štapom – nesposoban da napravi razliku između visoke ograde i duboke litice i zbog toga u strahu od prelaska ulice. Čovek, koji se služi nižim intelektom, je agnostički racionalista, koji je nesiguran u bilo šta i ponosan što racionalizuje protiv izazovnih istina kao protiv gluposti i fantazije, interpretirajući trodimenzionalnu sliku u terminima svog dvodimenzionalnog pogleda na svet. 

Videći greške intelektualnog rezonovanja, mnogi u ovoj tački prave grešku odbacujući ga umesto da ga transcenduju. Oni se okreću ka nižim oblicima ljudskog izraza i zaluđuju sebe da su dostigli više nivoe. Relativizam je razlog zašto se rastući stepen dekadentnosti smatra prodornim istinama u modernoj umetnosti i filozofiji. Budući nesposoban da odvoji gore od dole, intelekt može pomešati padanje sa uspinjanjem, pogreška koja se često osnažuje grupnim konsenzusom. Te iluzije izgledaju validne, sve dok se ne dođe do dna.

U stvarnosti, intelekt treba postaviti na njegovo mesto, umesto da ga odbacimo. Koja je odgovarajuća funkcija nižeg intelekta? Najbolje, on može da odredi ŠTA NIJE, većinom prirodno uviđajući razlike između dve stvari i utvrđujući time postojanje neistine ili nepotpunosti. Međutim, kada niži intelekt pokuša da odredi šta JESTE, on svodi beskonačni opseg mogućnosti na jedan ignorantan zaključak i brani ga. Svesno odbacivanje mogućnosti može omogućiti da se „okruži“ istina. Šerlok Holms je koristio taj metod, eliminišući nemoguće, pri čemu je ono što preostane, koliko god bilo neadekvatno, moralo biti istina. 

Kada niži intelekt počne da se obazire na savet duha koji dolazi iz viših centara, onda čovek postaje gnostički intelektualan, umesto agnostički racionalista. Čovek onda saznaje stvari intuitivno, ali koristi razum da proveri te impresije i da im praktičnu čvrstinu. Sa mapom i kompasom u ruci, intelekt može istupiti sa sigurnošću. Slepi čovek počinje da vidi, možda na početku nejasno, ali dovoljno da zna gde je ograda a gde provalija. 

 

Na ovaj način, niži intelekt je stavljen u službu viših centara kao pisar i navigator. Da bi svaki centar ispoljio svoju moć, niže mora biti biti stavljeno u službu višeg. Idealno, viši centri prenose intuitivnu impresiju inelektu, koji posle analize donosi odluku, koja se osnažena emocijama sprovodi u fizičku akciju. Ovaj proces rezultira daljnjim impresijama koje povratno podstiču rast daljnjih aktivnosti. Na ovaj način, volja Duha se manifestuje u fizičkom svetu, spuštajući se od viših centara do nižeg. 

 

Cilj duhovne evolucije na našem nivou je da dosegne više centre i da im komandu nad nižim. To znači pratiti impulse spiritualnog ja, umesto da se bude rob mušica i reakcija nižeg ja. 

 

Da bi se napredovalo nije dovoljno biti objektivan i nadzirati svoje mehaničke i animalističke aspekte – to zaista rafinira intelekt i daje mu komandu nad nižim centrima, ali ne doprinosi dosezanju viših spiritualnih centara. Kada učite i primenjujete to što učite, morate težiti ka tome da saslušate svoju intuiciju i unutrašnje znanje, postajući istovremeno majstor u korišćenju svog intelekta za proučavanje i opisivanje tih impresija. Ne dajte slobodnog prostora mengelima nižih centara, već ih stavite u balansiranu službu svojim najuzvišenijim aspiracijama i spiritualnim impulsima. 

 Kraj