MAURICE NICOLL
PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG
Birdlip,
01. maj 1943.
Unutrašnje
pridavanje značaja
i
spoljašnje pridavanje značaja
IX
– O 'Biti pasivan' (3)
PDF-VERZIJA
U poslednjoj belešci je rečeno da
čovekov rad na sebi počinje od trenutka kada počne da oseća dva čoveka u sebi. Jedan je pasivan i
najviše što može da uradi je da registruje i posmatra šta se dešava sa njime u
rukama drugog. Drugi, koji sebe naziva „Ja“, je aktivan. On govori o sebi u
prvom licu. Posmatra sebe kao da je pravi čovek, čovek sam. Obratimo pažnju na
to, da je rečeno kako čovekov rad na sebi počinje od trenutka kada počne da
oseća dva čoveka u sebi, jednog
pasivnog i drugog aktivnog. Sada, koliko njih, prema vašoj pretpostavci,
dostigne taj stupanj? Postaviću svakom od vas ovo pitanje: "Da li ste jasno dostigli
taj stupanj, na kome stalno shvatate da je u vama aktivna strana, koja želi da
zadrži kontrolu nad vama u svakom trenutku, i pasivna strana, koja to samo može
da posmatra i bude svesna da je to tako, a sasvim je pasivna u susretu sa
aktivnom stranom?“ Ukoliko sa sigurnošću možete da odgovorite da ste dostigli
taj stupanj, onda je to povod za čestitke, jer to znači da se u vama odigrala istinska
i veoma važna podela, koja je neophodna za sve dalje stepene u radu. Jer upravo
ta pasivna strana, koja je odvojena od aktivne strane, je ona koja može da raste.
Evolucija čoveka u smislu Rada je evolucija iz njegove pasivne, ne iz aktivne
strane. Upravo iz tog razloga, što je toliko teško postići unutrašnju podelu na aktivnu i
pasivnu stranu, što to traje toliko dugo i povezano je sa toliko neuspeha, lični
rad se zaustavlja ili se kreće u krug.
Pošto je to tako važna stvar i
tako teška za shvatanje, dopustite da postavim pitanje na drugi način: „Da li
shvatate svoju mehaničnost i da li je
kontinuirano shvatate?“ Šta to znači „shvatiti svoju mehaničnost?“ To znači da počinjete
da shvatate da ste mašina, koja reaguje
na spoljašnje uticaje. Ona ne deluje, već reaguje. Sve što ste smatrali individualnom i svesnom aktivnošću je
mehaničko. Drugim rečima, shvatiti šta je mehaničnost je shvatiti da ne možete
da se ponašate drugačije nego što se ponašate. Sada, svako misli da je slobodan i da može da deluje onako kako
to izabere. Svako misli da on ili ona mogu da kažu ovo ili ono po izboru, ili
da učine ovo ili ono po izboru. Rad uči da je to iluzija. On kaže da je to prva
velika iluzija, koja mora da bude prevaziđena u praktičnom radu na sebi. Čovek
ne može da čini. Da bi činio, čovek mora biti slobodan za to. Da bi činio, čovek prvo mora biti. Da bi bio, čovek mora postati jedinstvo. Tada je slobodan. Međutim,
čovek, kakav jeste, nije slobodan,
iako budalasto zamišlja da jeste. Sve što čini, dirigovano mu je od strane njegove
mašine – to jest, one vrste mašine, kakva je izgrađena u njemu okolnostima,
obrazovanjem, imitacijom, fantazijom, negativnom stanjima, stavovima,
mišljenjima i tako dalje. To je jedan od fundamentalnih principa u psihološkom
učenju ovog Rada. Čovek ne može da čini.
Čini se u njemu – to jest, mašina „čini“. Na to se misli kada se kaže da čovek
mora doseći taj stupanj, putem dugog i često bolnog unutrašnjeg
samo-posmatranja, stupanj shvatanja da postoje dva čoveka u njemu, jedan aktivan i jedan pasivan. Aktivan čovek „radi“ sve - reagujući na utiske. Pasivan čovek – jednom kada
dođe do svesne egzistencije – u početku ne može da učini ništa. On može samo da
registruje šta aktivan čovek „radi“, i tokom dugo vremena on to mora da
podnosi, koliko god da bi on, pasivan čovek, želeo da stvari budu drugačije.
Postati pasivan prema sebi je prvi stupanj u Radu. On zahteva veliku unutrašnju
aktivnost pažnje. Pitanje kontrole ličnosti se pojavljuje kasnije
(ne ovde). Pre nego što se pojavi
bilo kakvo pitanje kontrole, čovek mora da proučava šta to znači postati
pasivan prema sebi, šta znači ne identifikovati se sa sobom u svakom trenutku – u suprotnom bi sve vreme bio
identifikovan sa sobom. To uključuje celog njega – sve što može da posmatra u procesu vremena – ne samo ono što on
lično smatra lošim, već sve. To je
razlog zašto se tako često kaže da samo-posmatranje mora da bude neosuđujuće.
Ukoliko je osuđujuće, tada ćete posmatrati samo jednu stranu i nikada nećete
razmišljati o tome da posmatrate drugi deo – koji u stvari može biti povezan.
Pasivan čovek još uvek nema snage da promeni bilo šta u aktivnom čoveku – to jest,
da ga kontroliše. Nažalost, ljudi počinju sa time, odmah na početku,
pokušavajući da kontrolišu, pokušavajući da
čine. To je nemoguće, dok god se ne uspostavi prava tačka kontrole. Prava
tačka kontrole dolazi od postepenog jačanja pasivnog čoveka.
U ovom Radu se često kaže da je
čovek u zatvoru. Originalni govor je često o „zatvoru“ i o „bekstvu iz zatvora“.
Ali da bi pobegao, čovek prvo mora da shvati da on jeste u zatvoru i da vidi gde njegov zatvor leži. Citiraću nešto
što je jednom rečeno o ovoj tački: „Da bi čovek u zatvoru u bilo kom trenutku
imao šansu da pobegne, on tada prvo mora da shvati
da je u zatvoru. Ukoliko zamišlja da je slobodan, kako onda uopšte može
početi da razmišlja o begu iz zatvora? On
bi tu ideju smatrao besmislenom. Dok god propušta da vidi da je u zatvoru,
on misli da je slobodan. On onda nema nikakve šanse. Niko mu ne može pomoći. Niko
ga ne može osloboditi silom, protiv njegove volje, suprotno njegovim željama.
Ukoliko je oslobođenje moguće, njegov rekvizit je da čovek shvati da je u
zatvoru i da počne da proučava zatvor u kome je i načine da iz njega pobegne. I
on slobodu može steći jedino kao rezultat dugog rada i truda – i time se misli
na svestan trud, upravljen prema određenom cilju. Međutim, da bi pobegao iz
zatvora, čovek mora imati pomoć. Oni koji su pobegli i koju su se okrenuli da
bi predali znanje drugima, koji su shvatili da su u zatvoru i počeli da beže, moraju
mu reći šta da radi i moraju mu to uvek iznova govoriti.“
Morate razumeti da se u gornjem
citatu ne misli ni na kakav fizički zatvor, niti se misli da je telo zatvor.
Misli se na psihološki zatvor iz koga se mora pobeći. Svako je sam u zatvoru.
Kada bi čovek mogao da stoji iza sebe – to jest, da stoji iza svake strane i
svake manifestacije sebe, bilo da je smatra dobrom ili lošom – tada bi bio u
stanju da vidi zatvor u kome živi. Međutim, da bi to učinio, on mora postati pasivan u odnosu na sebe. Mora sve svoje
reakcije, bilo da ih smatra dobrim ili lošim, posmatrati pasivno. Mora sva svoja
mišljenja koja izražava, bilo da ih smatra dobrim ili lošim, posmatrati
pasivno. Mora videti sve svoje stavove. A kada dostigne taj stupanj, tokom
dugog samo-posmatranja, tada je zaista podeljen na dva čoveka – jednog aktivnog
i drugog pasivnog. Pasivan čovek stoji unutar ili iza aktivnog čoveka. Pasivan čovek je na tom stupnju bespomoćan,
ali iako je bespomoćan u odnosu na aktivnog čoveka, on ga je sada svestan. On vidi
svoj zatvor. To je polazna tačka za promenu. Tako, postavljam vam ponovo
pitanje od malopre: „Da li ste dosegli stupanj razumevanja, da u vama postoji
aktivna strana, koja preuzima kontrolu nad vama u svakom trenutku, i pasivna
strana, koja samo može da gleda i koja je potpuno bespomoćna naspram aktivne
strane?“
Нема коментара:
Постави коментар