ČETVRTI PUT - PRIDAVANJE ZNAČAJA XIII

MAURICE NICOLL

PSIHOLOŠKI KOMENTARI NA UČENJE GURĐIJEVA I USPENSKOG

Birdlip, 05. juni 1943.

Unutrašnje pridavanje značaja

i spoljašnje pridavanje značaja

XIII – O 'Biti pasivan' (7)

Asocijacije

PDF-VERZIJA

Um treba da bude naviknut da razmišlja o idejama Rada. Čovek može da razmišlja samo iz svojih ideja. Ukoliko uvek razmišljate pomoću svojih uobičajenih ideja, vaše misli će uvek slediti iste obrasce. Kretaćete se u krug i u krug u svom umu. Po pravilu, ovo je naše uobičajeno stanje. Kada ste poslednji put imali misao koja vodi bilo kamo? Cilj ideja Rada je da promene um. One su veoma moćne. Misliti iz ideja Rada – takvima da je čovek u snu na Zemlji i da je to pravi razlog zašto je ovde sve u neredu – misliti iz tako moćne ideje znači misliti na nov način. To znači da se u umu stvaraju nove veze i asocijacije i da psihička energija počinje da stvara nove putanje. To je uvek dobro iskustvo. Stvaranje novih veza otvara um i daje novu snagu. Misliti uvek na isti način, kao što je više puta rečeno, nalik je hodanju travnjakom uvek po istoj uzanoj stazi. Rezultat je da se trava povija duž te staze. Međutim, usled ogromnog mehaničkog pritiska, kojem smo izloženi na ovoj udaljenoj planeti, navike mišljenja se veoma brzo formiraju i zadržavaju se tokom čitavog života. To je razlog zašto je teško postati pasivan u odnosu na tipične asocijativne načine mišljenja, posebno kada uzimamo kao sigurno da su istiniti. Za nas, istina je navika našeg uma. Sigurno ništa nije evidentnije od činjenice da ljudi u toj meri postaju identifikovani sa svojim načinima mišljenja, da ih ništa ne može izmeniti. Međutim, to se ne odnosi samo na druge ljude. Odnosi se na nas same. Ne shvatamo da imamo navike uma, kako ih Rad naziva, upravo kao što imamo navike osećanja, navike pokreta i navike apetita.

Navike postoje u svim centrima, jer su centri obloženi mrežom asocijacija, nalik železničkim prugama koje presecaju zemlju. Kada bismo mogli da počnemo sa novom mašinom, stvari bi bile drugačije. Međutim, mi počinjemo sa prljavom i izanđalom mašinom. Ipak, iako je to tako, ne identifikovanjem sa tipičnim navikama uma i osećanja (počevši sa time) može se doseći mnogo toga vrednog.

Uzmimo narednu ilustraciju. Fizički instrument mišljenja je mozak. Mozak sadrži otprilike 14.000.000.000 posebnih nervnih ćelija, svaka sa oko 100 grana ili veza sa drugim nervnim ćelijama. Zamislimo to na veoma umanjenoj skali, kao jednostavan dijagram.

Dijagram koji pokazuje tri nervne ćelije.

Ovaj mali dijagram pokazuje nervni ili psihički impuls, koji ulazi u polje opservacije kod tačke A i prolazi kroz nervne ćelije (1) do nervne ćelije (2) i tada (3) samo duž jedne staze, prikazane zadebljanom linijom. Međutim, uočićete da taj impuls, koji ulazi kod A, može krenuti mnogim drugim stazama. I ukoliko se setite da postoji oko 14.000.000.000 ćelija mozga, svaka sa 100 ruku ili grana ili veza, tada ćete shvatiti na koliko mnogo načina stvari mogu da budu shvaćene, to jest, duž koliko mnogo različitih puteva impuls teoretski može da prođe. Međutim, usled navike impulsi pronalaze uobičajene staze i tako proizvode iste rezultate.  

Pokušajte da vizualizujete beskonačan broj mogućih staza, kojima neki utisak može da se kreće. U stvarnosti, t je nalik travnjaku, kojim prolazimo po uvek istim stazama. To jest, mi živimo preko asocijacija. Mislimo preko asocijacija i osećamo preko asocijacija. I sigurno se krećemo preko asocijacija i to bi sve bilo dobro, govoreći uopšte, ali budući da se toliko često krećemo pogrešno, neke od tih asocijacija definitivno moraju da budu prekinute. Međutim, mi ovde govorimo samo o asocijativnom mišljenju i asocijativnim osećanjima ili emocijama – to jest, o mehaničkom mišljenju i mehaničkom dopadanju u nedopadanju, mehaničkim negativnim emocijama i tako dalje. Govoreći iz sasvim drugačijeg ugla, Rad kaže da živimo u podrumu samih sebe. Taj podrum označava mehaničke delove centara. Podrum Intelektualnog Centra je formatorni deo – to jest, motorički deo Intelektualnog Centra. Podrum Emocionalnog Centra je njegov motorički ili mehanički deo. U tim delovima mi živimo gotovo potpuno od mehaničkih asocijacija. Ustajemo, zevamo, pojedemo doručak, napravimo nekoliko uobičajenih primedbi, izrazimo nekoliko uobičajenih mišljenja, koristimo uobičajene fraze, napravimo uobičajene viceve, ispoljimo uobičajena dopadanja i nedopadanja i tako dalje. U tom smislu živimo u podrumu i takođe, u istom smislu, živimo od asocijacija.  Ukoliko nešto nedostaje ili je nešto neuobičajeno, začuđeni smo i verovatno protestujemo. Međutim, ukoliko sve prepoznajemo u uobičajenom svetlu, ukoliko je sve rutina i blisko, mi smo zadovoljni. To je naš mehanički život. Trebalo bi da svi toga budemo svesni na osnovu samoposmatranja. A ukoliko ne osećamo želju da budemo drugačiji, onda nema razloga zašto bi trebalo da budemo. Međutim, čovek može dostići tu tačku buđenja, tačku samosvesti, gde shvata svoju mehaničnost i prvo počinje da biva veoma iznenađen, zatim se možda oseća neprijatno i konačno počinje da oseća animozitet prema sebi.   Beskorisno je, naravno, osećati animozitet prema sebi na maglovit način. Mnogi to čine. Mnogi se kolebaju između osećaja sopstvene vrednosti i osećaja očaja. Međutim, to ne vodi nikuda. To je samo ljuljanje klatna. Ono što ne volimo mora biti zakucano dole. Na primer, u pogledu rada na Intelektualnom Centru u pogledu asocijativnog mišljenja, čovek mora da posmatra neki tipičan lanac asocijacija ili misli, koji želi da promeni i da postane pasivan u odnosu na njega.  To znači, čovek tome ne sme reći 'Ja', niti sme poverovati da 'Ja' razmišlja, već da je mašina asocijacija ta koja razmišlja. Ona razmišlja, ne 'Ja'. Da se ne biste identifikovali, morate izdvojiti sve osećaje 'Ja' iz te stvari. Međutim, kao što znate, tokom dugo vremena mi svaki psihički osećaj u nama, to jest, svaku misao i svako osećanje posmatramo kao 'Ja' – kao sebe. I taj stav prema našem unutrašnjem psihičkom životu je podjednako budalast kao i odgovarajući stav prema spoljašnjem svetu čula. Ja ne posmatram sto kao sebe, kao 'Ja'. To ne treba da radim ni sa svojim mislima.

Sada, govorili smo o „životu u podrumu“ – to jest, u asocijacijama, koje pripadaju mehaničkim delovima centara. Večeras želim da govorim o tri kategorije asocijacija koje su moguće za nas, u skladu sa učenjem rada – naime, asocijacije koje se proizvode nehotično, asocijacije, koje se proizvode namerno i asocijacije višeg reda, koje se uspostavljaju povezivanjem sa idejama Rada. Razmotrimo te tri kategorije jednu po jednu.

Najveći deo našeg asocijacija je proizveden nehotično. To su asocijacije koje se jednostavno događaju usled sticaja okolnosti – na primer, da dete jede krušku i da iz nje izmili ružan crv. Kruška, njen ukus, miris, oblik itd. postaju povezane sa „ružnim crvom“, jednostavno zbog toga što su se te dve stvari dogodile istovremeno. Tako je jedna asocijacija položena između dve stvari, jedne prijatne i druge neprijatne. Ukoliko se isto iskustvo ponovo dogodi, verovatno je da čovek nikada više neće jesti krušku – a to će biti isključivo usled staze asocijacija koja je nehotice smeštena u mašinu. Predmet „kruška“ će automatski prizvati predmet“ „crv“. Ili će sekretarica pri pomenu reči „kruška“ dodati reč „crv“. Ili još jasnije, pogled na krušku će automatski pokrenuti rolnu, koja će pokrenuti drugu rolnu, na kojoj je snimljen „crv“. Poenta je u tome da je to sve mehaničko – otkucaj mehanizma – i da je formirano nevoljno. Samo ću dodati da se mnoge bolesti javljaju na osnovu nehotičnih asocijacija koje su prerasle u naviku.

Sada dolazimo do sledeće klase asocijacija, koje nazivamo namernim. U tu klasu spadaju asocijacije formirane u mašini treningom bilo koje vrste. Te asocijacije nisu nehotično položene, već namerno, iako se mogu mešati sa nehotičnim asocijacijama. Čovek, koji čita i piše, ima specijalan i veoma kompleksan set asocijacija, položen u njega namerno, delom od strane drugih, delom njega samog. Čovek, koji jaše ili se kliza, takođe ima namerne asocijacije, povezane sa motoričkim centrom. Čovek, koji je postao matematičar, ima slične, veoma kompleksne asocijacije, formirane u njegovom umu tokom dugog perioda, koje je promišljeno sticao. Ukratko, čitavo obrazovanje podrazumeva polaganje asocijacija, koje su namerno formirane, ali one se ne formiraju obavezno na taj način. One delimično mogu biti postavljene podsvesno – to jest, biti formirane nevoljno. Međutim, ako čovek radi na učenju nečega i koristi usmerenu pažnju, tada će u njega biti položene namerno formirane asocijacije.  

Treća klasa asocijacija se formira, kratko rečeno, u trenutku pamćenja sebe i rada na sebi. Kada čovek gleda i u sebe i u objekat ili kada vidi sebe i drugu osobu istovremeno, tada rezultat ove više psihičke aktivnosti formira asocijacije svoje posebne klase.

Sada, u ovoj belešci smo koristili izraze „nehotične“ i  „namerne asocijacije“. Striktno govoreći, trebalo bi reći „asocijacije formirane nehotično percipiranim utiscima i asocijacije formirane namerno percipiranim utiscima.“ Sada ću citirati iz razgovora od rpe mnogo godina. G. Uspenski je govorio o onome čemu je podučavao:   

„Moderan čovek nikada ne deluje iz vlastitih pobuda, već samo manifestuje akcije, koje izazivaju spoljašnji stimulansi. Moderan čovek ne misli, već nešto misli za njega; on ne deluje, već nešto deluje kroz njega: on ne stvara, već nešto stvara kroz njega; on ništa ne postiže, već nešto postiže kroz njega.

U novorođenčetu, tri različita dela ili centra opšte ljudske psihe se mogu uporediti sa sistemom prazne gramofonske ploče na koju od dana dolaska na svet počinju da se snimaju spoljašnji značaj objekta i subjektivno razumevanje njihovog unutrašnjeg značaja, ili smisao rezultata svih aktivnosti, koje se odvijaju u spoljašnjem svetu, kao i u unutrašnjem svetu, koji se već formira u njemu; svi je to snimljeno u skladu sa korespondencijom između prirode tih aktivnosti i prirode tih posebnih sistema koji se formiraju u čoveku.

Sve vrste tih snimljenih rezultata iz okruženja ostaju nepromenjene na tim „uskladištenim rolnama“ života, u istom redosledu i u istoj korelaciji sa utiscima, koji su prvobitno snimljeni, u kojima su percipirane.

Svi ti utisci, snimljeni na ta tri relativno nezavisna dela, koji čine čovekovu celokupnu psihu, kasnije proizvode, u odgovornom uzrastu, sve vrste asocijacija u različitim kombinacijama.

Ono što se naziva 'razumnim' u čoveku, kao i u svim spoljašnjim oblicima života, nije ništa drugo do koncentracija rezultata utisaka različitog kvaliteta, koji su formatorno percipirani; i ti stimulanse i njihovo ponavljanje izaziva različite vrste asocijacija u biću. Snimljeni utisci imaju tri izvora porekla i izložena su trima različitim obavezujućim uticajima zakona.

Jedna kategorija asocijacija je formirana utiscima, koje percipiramo nevoljno i koji dolaze direktno iz spoljnog sveta ili se pojavljuju iz čovekovog unutrašnjeg života, kao rezultat ranijih, konstantnih i automatski ponavljanih asocijacija.

Drugu kategoriju čine namerno percipirani utisci, koji ili dolaze iz spoljašnjeg sveta ili se kristalizuju u čovekovom unutrašnjem svetu promišljenim, aktivnim  razmišljanjem i verifikacijom realnosti.

Treća kategorija potiče iz procesa poznatog kao transformacija utisaka, gde se utisci bilo koje vrste, bilo da dolaze spolja ili iznutra, svesno percipiraju i povezuju sa sličnim utiscima, koji su već snimljeni i povezuju sa svojim pravim centrima.“

Kraj
PDF - VERZIJA