Great Amwell House,
24.
januar 1948.
SUŠTINA I
LIČNOST
Danas ćemo ponovo govoriti o tome šta Rad uči o
Suštini i Ličnosti. Rad kaže da se rađamo kao Suština. Kao sasvim mala deca mi
smo u Suštini. Međutim, Suština, koja je stvarni deo nas, veoma je mala,
primitivna i nerazvijena. Kroz kontakt sa životom, preko Tate i Mame i
negovatelja i učiteljica, mi razvijamo Ličnost, koja okružuje Suštinu, ali ne
omogućava Suštini da raste. Ličnost raste – ne Suština – ne stvarni deo nas.
Tada se oko Ličnosti formira Lažna Ličnost, preko koje zamišljamo da smo realni
ljudi. Sa Lažnom Ličnošću je povezano imaginarno ’Ja’ – to jest, mi zamišljamo
da imamo realnu, nepromenljivu, permanentnu stvar pod nazivom ’Ja’. Međutim,
Rad uči da to nije Pravo ’Ja’, već samo Imaginarno ’Ja’ i tada, mada Pravo ’Ja’
postoji u nama i može biti dosegnuto, mi nismo u dodiru sa njim niti to možemo
biti sve dok zamišljamo da ga imamo. Jedna od funkcija imaginacije je uverenost
da imamo neku stvar, koju nemamo. Mogu zamišljati da imam pušku i kada me neko
upita da li želim pušku, ja kažem da je već imam. Tada shvatim da je nemam. To
jest, zamišljam da imam nešto vredno i kada mi to ponude, odbijam, jer
zamišljam da to već imam. Kasnije otkrivam da to nemam. To je jedna od funkcija
imaginacije i ona univerzalno deluje na Čoveka. Kao što znate, Rad kaže da je
čovečanstvo u snu, delom usled namerne hipnoze sa ciljem da bude zadržano u snu
i ukoliko čovek želi da se probudi iz Zemaljskog Sna, u kome se celo
čovečanstvo koristi u fabrici bola u neke druge svrhe a ne sopstvene – on se
mora boriti sa imaginacijom. Sada dolazimo do Komentara uz ovo učenje Rada:
Probuditi se iz sna znači rasti, razvijati se.
Čovek, žena, mogu da rastu i razvijaju se jedino kroz pozitivne ideje.
Negativne ideje guraju čovečanstvo u san: pozitivne ideje ga bude. Ranije je
rečeno da je jedan od načina definisanja pozitivnih ideja taj, da ono što jača
Lažnu Ličnost nije pozitivna ideja. Niko iznutra ne može da se razvije pomoću
Lažne Ličnosti. Rad kaže da iznutra niko od nas nije odrastao. Kaže, da je
tako, rat bi odmah prestao. U odnosu prema svom poslu, svojim životnim
okolnostima, u kojima smo obučeni, mi možemo izgledati kao pravi čovek i prava
žena. Delujemo skromno i važno, govorimo prave stvari i činimo prave
pokrete. Nosimo kostime i uniforme, imamo brižljivo podešena lica i izraze i
uspevamo da obavimo stvari dok su u skladu sa našom obukom. Ali odvojite takvu
osobu na stranu, uvedite je u zonu koja nije poznata i on ili ona su zbunjeni,
neprijatno im je ili, kako se to uobičajeno kaže „izbačeni su iz koloseka“.
To je prvo obrazovanje – nametnuto životom – to
jest, obrazovanje Ličnosti. Ovaj Rad se bavi drugim obrazovanjem, u kome
Ličnost mora da bude oslabljena a pravi deo nas – naime, Suština – da raste. I
sigurno, kao što većina nas već zna, to je veoma težak posao. Međutim, ako
tragamo za novim značenjem – a značenje je najvažnija stvar, jer mi živimo kroz
značenje – moramo se odvojiti od onog starog, dotrajalog, kako bismo napravili
mesta novom značenju za našu egzistenciju. U suprotnom umiremo – iako naša tela
nastavljaju da žive. Koliko mrtvih ljudi šeta ulicama i sedi u klubovima. Novo
značenje je za nas moguće samo preko novih ideja. Nećete dobiti novo značenje
od ideja koje pripadaju životu.
***
Postoji jedna stara pesma – pretpostavljam, za
neke vulgarna pesma, bez sumnje – u kojoj se pojavljuje fraza: „Odakle ti taj
šešir?“ Uzmimo tu prostu frazu kao polaznu tačku. Čovek se fizički oblači u
odeću, a mentalno i psihološki oblači se u istinu, to jest, u istinu koju
sledi. Telo je obučeno u fizičku odeću, a ono što smatrate istinom oblači vaš
um-telo. Čovek, žena, na prvom nivou su fizičko telo. Kažem, prvo u smislu
čula. Vidimo čovekovo vidljivo telo, ženino vidljivo telo. Međutim, taj čovek,
ta žena takođe poseduju nevidljivu psihologiju, sasvim moguće anđeosku,
ali možda i đavolsku. Međutim, fizičko telo, pojava dostupna čulima, ne mora
nam ni u najmanjoj meri pokazati psihologiju te osobe. Čovek može uočiti
zlokoban izraz lica na trenutak, međutim, lepota vidljivog tela ga uverava i on
nastavlja sa poverenjem. Međutim, taj zlokoban izraz lica je za trenutak otkrio
prirodu unutrašnje psihologije – to jest, psihološko telo, koje je zakačeno za
to predivno fizičko telo. Onda nije neobično, koliko mogu da vidim, da ljudi
moraju da pređu sedamdesetu ili osamdesetu, pre nego što ovo razumeju, uprkos
mnogim mudrim izrekama kao što su „Stvari nisu onakve kakve izgledaju“, ili
„Nije zlato sve što sija“ i tako dalje. A tada su suviše stari da bi se
setili onoga, čega su želeli da se sete, što će ih poštedeti mnogo nevolja.
Tako nije iznenađujuće da Rad uči da je Čovek u snu – i to uključuje i Ženu,
koja je takođe u snu, podjednako kao i Čovek, samo ne na sasvim isti način,
kako sam primetio.
Sada, vratimo se na taj “šešir”. Taj deo
nevidljive psihologije ili psihološkog tela osobe, koji je povezan sa time,
kako on ili ona misli, jeste taj “šešir” – kapa koja misli. Glava misli
– tako, njen pokrivač je ono u šta se ona oblači. Osoba misli na osnovu onoga
što smatra istinom. Vi mislite na osnovu onoga što smatrate istinom. Oblici
istine, kojima ste naučeni i koje ste prihvatili, obrazuju vaš „šešir“. Tako je
legitimno postaviti osobi pitanje ne samo: „Zašto misliš da je to i to istina?”
već “Odakle ti taj šešir?” što odgovara pitanju: “Zašto razmišljaš na taj način?“
Odgovor je, naravno: „Jer sam naučen da mislim tako.“ Da, ali druga osoba, koju
su drugačije odgajali, razmišlja na drugačiji način – to jest, nosi drugačiji
šešir, različite boje ili različitog oblika. I tako dalje i tako dalje.
Međutim, svako smatra da misli ispravno i svako smatra da razmišlja na osnovu
apsolutne istine. Tako svako nosi drugačiji šešir – to jest, stečenu
psihologiju.
Sada, da li ste svi potpuno svesni da, iako
živite u opipljivim, jasno vidljivim telima i šaljete signale jedni drugima
najbolje što možete, mada često nespretno, vi u stvarnosti živite u svojim
mislima, osećanjima, raspoloženjima, željama, ambicijama itd. koje su nevidljive?
Tako ste vi u stvari nevidljivi, zatvoreni u vidljivo telo. Da li to
vidite? Može vam biti slomljeno srce, a da spolja izgledate veselo. Zbog čega
ljudi ne mogu da razumeju tu ideju, da oni žive u svojoj nevidljivoj
strani, koju samo oni znaju preko svoje svesti? Pogledajte tu viziju: ovde smo
vidljivi jedni za druge kao fizička tela ali gotovo sasvim nevidljivi jedni za
druge u bilo kom realnom smislu. Tako, budući da ste u stvarnosti nevidljivi,
vi ste shodno tome svi sami – ne usamljeni – već sami. To je nešto što moramo
da shvatimo u potpunosti, u pogledu svih značenja koje sadrži. To je jedina stvar
koja nas spasava stalnog samosažaljenja. Nije ničija greška to što vas ne
razumeju – jer vi ste nevidljivi i niko vas ne poznaje. Samo vi možete
poznavati sebe. Tako Rad kaže: „Počni pokušajem da shvatiš sebe.“ Da – veoma
veliki zadatak, ali on usmerava napor na pravo mesto. Međutim, ovde se meša
imaginacija da vas zadrži u snu. Ona kaže: „Naravno da poznajem sebe – naravno
da razumem sebe.“ Odgovor je: „Ne poznaješ sebe i dok god si pod uticajem
te iluzije ništa se u tebi neće promeniti. Sve će ostati isto. Prolazićeš kroz
iste teškoće, iste nesreće i iste tragedije. Postoji samo jedan put da se sve
to promeni, a to je promeniti sebe, promeni sopstveno biće i tvoj život će se
promeniti. Pokušaj da promeniš život i sve će ostati isto, čak i ako odete na
najdalji deo na Zemlji.“
Sada, ovde imamo jednu od pozitivnih ideja Rada –
naime, „Da bi promenio život, čovek prvo mora da promeni sebe. A da bi promenio
sebe, on mora naći učenje koje će mu reči kako to da uradi. Mora biti spreman
da nauči novo znanje, novu istinu i da počne da razmišlja na nov način. Ukoliko
bude nastavio da razmišlja na osnovu stečenog znanja, nastaviće da razmišlja na
stari način i ništa se neće promeniti. Samo razmišljanje na novi način može
promeniti čoveka.“
Sada, ideja života – to jest, negativna ideja –
počinje sa promenom spoljašnjeg života, promenom kuće, prihoda, posluge itd.
Ideja Rada počinje promenom sebe. To je pozitivna ideja. Ukoliko
ostanete isti čovek, ista žena, gde god da idete, privlačićete iste nevolje,
iste strahove. Rad kaže: „Vaše biće privlači vaš život.“ Ukoliko ne
promenite svoje biće – vrstu osobe koja jeste mehanički na osnovu odrastanja –
ništa ne može da se promeni za vas u spoljašnjem životu. Uvek ćete privlačiti
istu vrstu stvari, iste situacije, iste nevolje.“ Tako Rad u tom drugom
obrazovanju uči da je čovekov zadatak da počne sa pokušajima da promeni svoje
biće, a ne da pokuša da promeni spoljne okolnosti. To je pozitivna ideja.
Нема коментара:
Постави коментар