POGODITI METU

Piše: Jelena

Psiholog jungovske škole i dugogodišnji Jungov saradnik, učenik Gurđijeva i Uspenskog, dr Moris Nikol svakako je najpoznatiji po svom radu sa grupama Četvrtog puta i odličnim predavanjima, objedinjenim u petotomnom delu „Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog“. Pored ovog monumentalnog dela, dr Nikol je i autor dve izuzetne knjige u kojima razmatra unutrašnje psihološko značenje biblijskih parabola, „Novi čovek“ i „Meta“. U suštini, ishodišna tačka obe knjige ista je kao i polazna osnova Gurđijevljevog učenja. U njima se čovek posmatra kao seme u kome je pohranjena mogućnost za rast i svesnu unutrašnju evoluciju na viši stepen duhovnog razvitka. U tom kontekstu, može se reći da sva objektivna učenja imaju istu svrhu – psihološku transformaciju nas samih, mehaničkih, uspavanih ljudi, „koji služe prirodi i utemeljeni su u nasilju“ u suštinski drugačiju vrstu čoveka. 

Kaže se da Viši centri komuniciraju putem simbola. I zaista, kada razmišljam o tome, zamišljam tu „komunikaciju“ u vidu čistih, apstraktnih formi, koje se, spuštajući se do naše zatomljene budne svesti, zaodevaju u simbolično ruho parabole, mita, alegorije, umetnosti, snova, jezika alhemije, najzad, isto ono ruho, koje je Gurđijev koristio pišući svoje vrhunsko delo objektivne umetnosti, „Belzebubovi razgovori sa unukom“. Ove poruke sa višeg nivoa, nabijene simboličnim punjenjem, imaju moć da obezbede neophodno gorivo za psiho-transformaciju, za pretvaranje običnog metala u zlato koje latentno postoji u čoveku. Ipak, da bi se to dogodilo, neophodno je sprečiti da potentni simboli „padnu na loše tlo“,  da ih prime mehanički nesvesni delovi centara, mala ’Ja’, okupirana sopstvenim trenutnim interesima, malim planovima, malim proizvoljnim htenjima, sebičnim ciljevima, nesposobna da shvate bilo šta više. U posedu višeg znanja, ta mala ’Ja’ će se baviti njegovim bukvalnim ili sentimentalnim tumačenjem i koristiti ga za podizanje međa prema malim ’Ja’ Drugih koji se koriste istom višom istinom, zaodevenom u drugačije ruho, duboko verujući da pitanje na koju se stranu neko krsti, da li se krsti celom šakom ili sa tri prsta, te da li se uopšte krsti, predstavlja onu tanku granicu između dobra i zla, te da je ključno za problematiku spasenja duše. Svestan ove opasnosti, Nikol u obe knjige briljantno oživljava simbolični jezik parabola i iznosi na površinu njihov dubinski, psihološki smisao i potencijal da pokrenu unutrašnju transformaciju. „Čitanje postaje psihološki i duhovni proces koji nas odvaja od „Lažne Ličnosti“ (egoičnog imaginarnog „Ja“), od materijalne površine stvari i prenosi u više svet objektivne realnosti, koju naš „unutrašnji posmatrač" može da doživi.“ (Erik Davis).     

Budući da je Jung, sa svojim dubinskim psihološkim tumačenjem simboličnog smisla snova i njihovog transformatorskog potencijala, i jedan od mojih prvih učitelja, obe knjige su naišle na rezonancu sa najdubljim nivoima mog bića, pa će naredni postovi biti posvećeni prevodu odabranih delova „Mete“. Toj odluci je doprineo i onaj skriveni, unutrašnji delić mog bića, uvek zabavljen potragom za svrhom, koji je duboko motivisan idejom o spasavanju lepe princeze – jednog objektivnog učenja kakvo je ezoterno hrišćanstvo – iz kandži strašnog zmaja – legije mehaničkih malih ’Ja’ skupljenih u Lažnu Ličnost – koji ju je zatvorio u visoku, nepristupačnu kulu – hiljadugodišnje obruče izvrnutih, bukvalnih, lažnih tumačenja. Pa, ostavimo ga da sanja i nastojimo da dovedemo svoj um na nivo gde će poruke objektivnih učenja iz Viših centara moći da dopru do njega.

***

U pogledu naslova dela, verujem da bi njegovo poreklo valjalo potražiti u značenju izraza „hamartia“, izvedenog iz grčke reči ἁμαρτία, iz ἁμαρτάνειν hamartánein, što znači “ne pogoditi”, “promašiti metu”. U grčkim tragedijama termin se koristio da označi zabludu, karakternu manu, grešku počinjenu usled ignorantnosti i nepravilnog rasuđivanja ili prestup, koji su vodili do lanca nezadrživih događaja i njihove kulminacije u tragičnom ishodu.

Koncept promašaja mete srećemo i u hrišćanskoj teologiji. Reč „hamartia“ se, prema nekim izvorima, javlja na nekoliko stotina mesta u Novom zavetu i blisko je povezana sa hebrejskom rečju „chata“, koja se u Starom zavetu odnosi na počinjenje greha i takođe ima značenje „promašiti“, „promašiti metu“, „promašiti poentu“. Obe reči su prevedene kao „greh“ u današnjem smislu te reči.

Šta znači „promašiti metu“? I najzad, ko postavlja metu? Možda bismo ovaj koncept mogli dovesti u vezu sa postavljanjem ciljeva (meta) u Radu, koji - za razliku od životnih ciljeva: proizvoljnih, usmerenih u različitim pravcima, često kontradiktornih, uslovljenih spoljašnjim okolnostima i prioritetima koje postavlja legija malih ’Ja’ – svi, manji i veći, na različitim nivoima, podržavaju jedni druge, svi upravljeni u istom smeru, ka unutrašnjem razvitku, usmereni magnetnim centrom, baš kao što magnetna ploča ispod papira čini da proizvoljno rasuti prah formira pravilnu strukturu. Bez cilja, energija se rasipa i uludo troši, ako postavimo cilj, sva energija, koju oduzmemo od Lažne Ličnosti ne sledeći njene mehaničke obrasce i ne reagujući na njeno pritiskanje dugmića, uliće se u njega.

U tom smislu ovaj nas koncept poziva da na osnovu brižljivog samoposmatranja (visoko) postavimo „metu“ i manje „mete“ koje vode do nje i zatim napnemo luk i pažljivo nanišanimo. Kao dobri strelac Arjuna …