12.12.2016.

METANOJA I


Moris Nikol - Meta
METANOJA I DEO


Neka bude volja Tvoja … na Zemlji
Koja bi molitva bila neobičnija od ove: „Neka bude volja Tvoja na Zemlji“? Značenje ove fraze jeste da se volja Božija ne vrši na Zemlji. Nasuprot tome, religiozni ljudi uobičajeno zamišljaju da je ono što se događa na Zemlji uvek Božija volja i pokušavaju da jedni druge ohrabre i obodre u toj misli, čak i kada je reč o besmislenim i neočekivanim događajima, uništenju i smrti. Ljudi koji nisu religiozni smatraju to dokazom da Bog ne postoji. Nešto je čudno ovde, nedostatak razumevanja ili pogrešno razumevanje, neka neobična konfuzija misli. Ljudi donose sudove o postojanju ili nepostojanju Boga na osnovu onoga što se odvija na Zemlji. Svake decenije pišu se knjige koje prikazuju dokaze da je postojanje Boga nemoguće u svetlosti činjenice a je toliko mnogo zla u životu i tak mnogo okrutnosti i pustošenja u prirodi, jer većina ljudi u privatnosti svojih misli dolazi do sličnog zaključka.  Bivaju svedoci nesreće, u kojoj nedužni ljudi iznenada stradaju, ili epidemija u kojoj desetine dece ostaju bogalji ili umiru; vulkani eruptiraju, poplave i glad odnose živote miliona; oni gledaju okrutnost prirode – životinje koje jedu jedna drugu, dok nemilosrdni zakon upravlja čitavom kreacijom. Naočigled toga, ako argumentujemo sa stanovišta vidljivog sveta, da li je moguće verovati da Bog – kao vrhovni princip najvišeg Dobra – postoji? To je prvi problem sa kojim se suočava svaka osoba koja počinje da razmišlja ozbiljno i rezultat takvog razmišljanja po pravilu je sumnja ili pesimizam. Ateista, koji zasniva svoje zaključke na vidljivom svetu sa svim njegovim tragedijama, potpuno je u pravu u stavu da život kakav jeste ne podučava o egzistenciji Boga. Ljudi ne razumeju da se ono što se događa na Zemlji jednostavno događa; oni ide dalje, čak žele da u katastrofama koje se događaju čovečanstvu vide neko posebno značenje, naime, kazne koje sprovodi 'Bog'. Oni vide kako se Božija volja događa na Zemlji. Međutim, to je osporeno u Novom Zavetu. Kada učenici izveste Isusa da je Pilat ubio neke Galiliejce (Luka XIII.1-5), Hrist odgovara: „Mislite li da su ti Galilejci bili najgrešniji od svih Galilejaca jer tako postradaše?“ Očigledno, učenici su mislili da je Bog kaznio ubijene Galilejce zbog njihovih greha. To je bilo njihovo objašnjenje katastrofe i na taj način smo ponekad skloni da tumačimo nesreću koja se događa drugima. Oni su videli ruku Božiju kako kažnjava zlo na Zemlji. Na osnovu toga, sledeći tu liniju razmišljanja,  dolazi se do toga da su ubijeni Galilejci bili posebno nemoralni.  Isus pita učenike da li zaista veruju u to i tada im odgovara: „Ne, kažem vam, no, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ Šta taj odgovor znači? To znači da se važna stvar, koju treba shvatiti, ne odnosi na pitanje greha i kazne u životu, već na pitanje „pokajanja“. Život ništa ne dokazuje. Ljudi koji umiru svirepom smrću nisu grešnici više nego drugi. Ono što vidimo nije poenta. Ukoliko uvek  u vidljivom svetu  tražimo dokaz i postojanju ili nepostojanju Boga, nećemo doći ni do kakvog vrednog saznanja. To su mislili učenici i rečeno im je da odgovor ne leži tu, već u nečemu što se zove „pokajanje“ – kao što ćemo videti, reč koja ne prenosi pravi smisao originalne grčke reči. Stav učenika prema životu i njihov stav prema učenju koje su slušali bili su pogrešni. Oni su pomešali svoje originalne ideje, izvedene iz života, sa idejama o kojima je Isus govorio. Tako Isus nastavlja da objašnjava i pita ih da li zamišljaju da nesreća koja se odigrala u predgrađu Jerusalima znači da su nastradali bili posebno veliki grešnici. On pita:  Ili onih osamnaest što na njih pade kula siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji od svih Jerusalimljana? Kažem vam, ne, no, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ (Luka, XIII.1-5). Oba pitanja imaju isti odgovor: zlo koje se događa ljudima nema nikakve veze sa nekom božanskom kaznom za grehe i ne sme se razumeti na taj način. Tragajući za Bogom u životu, strašljivo preispitujući život, polazeći od spoljašnjeg života i njegovih događaja kao od osnove i stojeći tako uvek pod uticajem događaja koji se odigravaju u spoljašnjem životu, znači u potpunosti promašiti značenje Hristovog učenja.  Međutim, toliko malo se to razume i toliko je teško shvatiti osnovni koncept, da u autorizovanoj verziji Biblije, sinopsis sadržaja trinaestog poglavlja počinje rečima:  Hrist propoveda pokajanje nakon kazne Galilejaca i drugih. Neobična stvar je da upravo to on nije propovedao. Hrist čak naglašava značenje, dodajući jedan primer kako bi što razumljivije objasnio učenicima koliko je pogrešan njihov stav prema životu. Oni su ga pitali o Galilejcima i rečeno im je da smrt Galilejaca nema nikakve veze sa božanskom kaznom za grehe. Hrist dodaje da pad siloamske kule, pri čemu je poginulo osamnaest ljudi, nema nikakve veze sa kaznom za grehe. Ipak, taj pogrešan stav prema životu, koji je Hrist pokušavao da ispravi kod svojih učenika, održao se kroz religijsku misao i najzad prouzrokovao fatalnu koliziju između religije i nauke danas. Može se reći da se sve knjige i učenja, koja se bave religijom, mogu podeliti u dve grupe: prva, nadmoćna grupa, koja polazi sa stanovišta učenika; druga, veoma mala, koja polazi sa stanovišta Hristovog odgovora učenicima. U odgovorima, koje Hrist daje svojim učenicima, očigledno se naglašava volja Božija ne deluje na zemlji.  A to kaže i molitva Oče naš. Zbog toga, izvođenje zaključaka o Bogu na osnovu onoga što se događa na Zemlji znači početi sa potpuno pogrešne tačke gledišta. Međutim, budući da je toliko teško osloboditi se od čula, svako polazi od te tačke, razmišljajući o egzistenciji Boga. Ljudi neprestano polaze od pogrešnog nivoa, baš kao što su činili i učenici i tako u njihovim umovima sve postaje izmešano. Nalik učenicima, koji su poželeli da iz lokalnih novosti izvedu moralističko naravoučenije o kažnjavanju zbog greha počinjenog na zemlji, oni posmatraju vidljivi spoljašnji svet kao pozornicu božanske osvete i u njenim događajima vide ruku Boga koji kažnjava ili nagrađuje ljude u skladu sa njihovim ponašanjem. Oni čak žele da vide Božiju ruku u ratu. Vide Boga kao pravo ili pravdu na zemlji. Vide Božiju ruku u ratu i veruju da je Bog na njihovoj strani i da će pobeda značiti da je Božija volja ostvarena. To je ta spoljašnja ideja o religiji, zasnovana na čulima koju je Hrist prekoreo. On kaže da svi ljudi imaju istu sudbinu dok se ne pokaju. Međutim, šta znači pokajati se? Kako treba razumeti ovu reč? Već bi moralo biti moguće razaznati šta je njeno pravo značenje – ta loša reč koja je potpuno pogrešno prevedena sa grčkog. Značenje počinje da se pomalja iz samog konteksta u kome je upotrebljena – naime, iz Hristovog objašnjenja učenicima u vezi sa njihovim shvatanjem da je život rezultat Božije volje. Potrebno je da se život vide drugačije. Postoji drugačiji način gledanja na život – i to je najvažnija stvar koju svako može da razume. Hrist kaže, dok se čovek „ne pokaje“, on je beskoristan i pati živeći zajedničku sudbinu – to jest, sudbinu zajedničku za sve koji ne dosegnu stanje razumevanja nazvano „pokajanje“. Videti volju Božiju u svemu što se događa na zemlji, ne znači razumeti šta ta zanimljiva reč „pokajanje“ znači. Samo preko nečega što se naziva, ili pogrešno naziva „pokajanje“ čovekov odnos prema životu se koriguje, a dok god se on ne pokaje, deli zajedničku sudbinu sa svima drugima, loš ili dobar, moralan ili nemoralan, civilizovan ili necivilizovan. Na određeni način, svako život shvata pogrešno i dok se početna greška ne ispravi, svi dele zajedničku sudbinu. Bez pokajanja moralno dobro i loše podjednako su neuspešni. „Onih osamnaest što na njih pade kula siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji od svih Jerusalimljana? Kažem vam, ne, no, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“ U Jerusalimu je živelo mnogo moralno dobrih i loših ljudi, pravednika i grešnika, civilizovanih i necivilizovanih, kao i svakom današnjem gradu, u Londonu, Parizu ili Berlinu – ali svako strada na isti način, dok se ne pokaje. „… ako se ne pokajete, svi ćete izginuti.“Reč, koja je kroz čitav Novi Zavet prevedena kao pokajanje ne grčkom glasi meta-noja (μετάνοια) što znači promena uma. Grčki prefiks meta (μετα) nalazi se u nekoliko reči u svakodnevnoj upotrebi, kao što su metafora, metafizika, metamorfoza. Uzmimo metaforu; ona znači promenu smisla. Govoriti metaforički znači govoriti iza doslovnog značenja reči, preneti značenje onoga što je rečeno iza upotrebljenih reči. Metafizika, ponovo, ukazuje na proučavanje onoga što se nalazi iza vidljivih predmeta proučavanja fizičke nauke, kao što je proučavanje prirode bića ili teorija znanja ili činjenica svesti. Metamorfoza se koristi da opiše transformaciju oblika u životu insekta, transformaciju gusenice u leptira – prenošenje ili transformaciju strukture u potpuno novu strukturu, u nešto iza. Prefiks meta ukazuje na prenošenje ili transformaciju, na nešto iza. Drugi deo reči, koja je prevedena kao pokajanje – noja – potiče od grčke reči nous (νους), što znači um. Reč metanoja je tako u svom suštinskom značenju povezana sa transformacijom uma. Zašto je onda prevod pokajanje neadekvatan, ili, zaista, pogrešan? Engleska reč pokajanje (repenance) izvedena je iz latinske reči poenitare, što znači „žaliti“. Penitence, žaliti, osećati bol ili kajanje -  to je raspoloženje koje je svako doživljava s vremena na vreme. Međutim, grčka reč metanja stoji daleko iznad tog značenja i ne označava samo raspoloženje. Ona ne sadrži ideju o bolu ili tuzi. Ona se donosi na novi um, ne na novo srce, jer je nemoguće imati novo srce, a da se prethodno ne stekne novi um. Novi um znači potpuno novi način razmišljanja, nove ideje, novo znanje i novi pristup svemu u životu. Iako je mnogo toga napisano o pravom značenju ove velike reči i o njenoj pogrešnoj interpretaciji i mada su naučnici iznova i iznova ukazivali da pokajanje nije adekvatan prevod, u nekim novijim i takozvanim kolokvijalnim prevodima Novog zaveta (kao Moffatt) ova reč se i dalje prevodi kao „pokajanje“, čime se ukazuje na potrebu za moralnom, a ne mentalnom promenom.
NASTAVAK

Нема коментара:

Постави коментар